Umro Merl Hagard, ikona kantri-folk muzike

Vest o smrti muzičara koji je u svojim pesmama opevao teško odrastanje i težak život, ali i emotivnost zbog koje postao omiljen preneli su američki elektronski mediji, a potvrdila je agencija Asošijejted pres.

Hagardov menadžer Frenk Mal rekao je AP-u da je Hagard umro od upale pluća, sa kojom se mesecima borio. Muzičar je imao zakazane brojne koncerte, ali ga je upala oba plućna krila naterala da otkaže nekoliko koncerata ove godine.

Hagard je prevazišao siromaštvo i zatvor i proslavio se svojim pesmama o odmetnicima, autsajderima, ali i istrajnom patriotizmu, opevanom u hitovima "Okie From Muskogee” ili "Sing Me Beck Home".

Ovaj vrhunski gitarista, violinista, kompozitor i pevač, član Kuće slavnih kantri muzike snimao je muziku i svoj bariton duže od četiri decenije i objavio je desetine albuma i singlova koji su stizali do vrhova top lista.

Hagard i još jedna kalifornijska kantri legenda, Bak Ovens, osnovali su šezdesetih godina čuveni zvečeći Bejkersfild zvuk, koji je bio u suštoj suprotnosti sa ugladjenim zvukom obogaćenim gudačima koji je bio popularan u Nešvilu.

Hagard se izdigao iz bučne kalifornijske kantri scene. Prvo je snimao za lokalnog izdavača Tali, a onda je potpisao za Kepitol. Tokom karijere je postao jedan od najvećih i najpopularnijih figura u ovom žanru muzike, pošto je proizveo 38 pesama koje su se pele na prva mesta top lista.

Decenijama je nastupao sa pratećim bendom Strangers. Međju najveće hitove mu spadaju kontroverzna “Okie From Muskogee”, pesma koja je često alternativno tumačena kao reakcionarska himna dobroćudnog čoveka iz srca zemlje u postniksonovskoj eri; kao i popularne i često obradjivane balade kao što su "Today I Started Loving You Again”, "If We Make It Through December” ili "Hungry Eyes”.

Njegove pesme bržeg tempa, kao što su “The Bottle Let Me Down”, "I Think I’ll Just Stay Here and Drink” ili " Working Man Blues” doprineli su stvaranju prototipa kantri honki-tonk hitova iz šezdesetih ili sedamdesetih.

Hagard je rođen u gradu Oildejl u Kaliforniji, gde su se njegovi roditelji doselili iz Oklahome tokom Velike depresije. Odrastao je u teretnom vagonu koji su njegovi roditelji pretvorili u dom.

Otac mu je umro kada je imao devet godina, tako da je detinjstvo proveo baveći se sitnim kriminalom, zbog čega je sve više vremena provodio u zatvoru. U isto vreme, sticao je reputaciju prvoklasnog pevača i instrumentaliste. Posle neuspele pljačke, osudjen je na tri godine zatvora u San Kventinu, gde je proveo tri godine.

Tokom kazne gledao je nastup Džonija Keša iz 1958. godine u San Kventinu, što mu je bila posebna inspiracija. Njih dvojica su se kasnije sprijateljili i postali su ; obožavaoci muzike onog drugog.

Posle izlaska iz zatvora radio je manuelne poslove preko dana, dok je noću svirao u bučnim i problematičnim barovima u Bejkersfildu, koji su ga doveli do prvog ugovora sa izdavačkom kućom Tali.

Prvi nacionalni hit snimio je 1964. godine obradivši pesmu Vina Stjuarta "Sing a Sad Song”, da bi iste godine zabeležio prvi hit na nacionalnoj Top 10 listi, “My Friends Are Gonna Be Strangers”, da bi 1966. zabeležio prvi singl na prvom mestu top-liste hitova, “I’m a Lonesome Fugitive”.

On je u intervjuu za Varajeti iz 1999. godine opisao svoj put od lokalne senzacije do nacionalne i medjunarodne zvezde snimajući za Kepitol.

"Imali smo tu malu etiketu u Bejkersfildu, sa kojom smo prilično dobro prolazili. Negde 1964, tako mi se čini, prodali smo više od 40.000 ploča iz našeg stana. Tada nas je pozvao Kepitol i rekao 'Zar ne mislite da je došlo vreme da vam pomognemo?'", govorio je Hagard.

"Kepitol je tada bio razočaran u sve osim Bitlsa. Ništa na svetu se nije prodavalo sem Bitlsa. Svaki kantri muzičar u celom jebenom svetu je upravo dobio otkaz. I onda se baš desilo da sam tokom cele te stvarno čudne 'bitlmanije' zabeležio prokleti hit", objasnio je Hagard trenutak u kome je postao zvezda.

Iako je muzički postao jedan od najznačajnih figura u kantri muzici i američkoj muzici, u privatnom životu je ređao nevolje.

U svoje dve autobiografije pisao je o mnogim brakovima i razvodima, kao i o borbi sa zavisnošću od alkohola i droge, koji su trajali i do devedesetih godina, kada je zbog zdravstvenih i finansijskih problema morao da ide na rehabilitiaciju, a nacionalna poreska služba mu je oduzela vlasništvo nad brojnim pesmama koje je napisao.

Od 1965. do 1974. dobio je 11 nagrada Akademije za kantri muziku, kao i četiri glavne nagrade Asocijacije kantri muzike. Osim toga, osvojio je dva Gremija, kao i mesto u Kući slavnih Gremija. U Kuću slavnih kantrija primljen je 1994. godine.

Svoju strategiju za preživljavanje teškoća kratko je sažeo u intervjuu za Varajeti 1999. godine.

"Mislim da ću uvek snimati muziku, zbog činjenice da pišem pesme", kratko je rekao Hagard.