Veče Čajkovskog u BG Filharmoniji

Posvećen Petru Iljiču Čajkovskom, ovaj koncert će publici otkriti neka od njegovih ređe izvođenih dela - Uvertiru 1812, Koncert za klavir i orkestar br.2 i “Manfred“ simfoniju.

Solistkinja je Lilja Zilberštajn, pijanistkinja svetske slave, od nedavno i stalna gostujuća solistkinja Štutgarske filharmonije. Od kada je osvojila čuveni pijanistički konkurs “Buzoni“, Lilja Zilberštajn je munjevitom brzinom izgradila međunarodnu karijeru, i danas se nalazi u samom vrhu svetskog pijanizma. Nastupala je, između ostalog, i sa Berlinskom, Moskovskom, Češkom i Helsinškom filharmonijom i simfonijskim orkestrima Londona, Beča i Tokija. Njena višegodišnja saradnja sa pijanistkinjom Martom Argerič rezultirala je izdanjima za EMI, a snimak sa Maksimom Vengerovim, nominovan je za nagradu Gremi.

Aleksandar Rahbari, kome je u poslednjih godinu dana ovo peti koncert sa Beogradskom filharmonijom, od ove sezone je stalni gostujući dirigent orkestra. Jedan od najpopularnijih dirigenata među filharmoničarima, koji sva dela diriguje napamet, kaže da je za uspeh koncerta odgovoran isključivo dirigent, da diriguje jedino orkestrima sa kojima se oseća prijatno, i da u Beograd svaki put dolazi sa osmehom.

“Dirigovao sam pet godina u Berlinskoj filharmoniji i radio sa više od 120 orkestara i retko se dešava da se sve uklopi i da sam baš svime zadovoljan. U Beogradskoj filharmoniji sam apsolutno svime zadovoljan: i orkestrom, i direktorom i produkcijom, i publikom, u šta je moj menadžer jedva poverovao, jer smatra da sam težak čovek. Zaista sam se zaljubio u ovaj orkestar, čovek sa iskustvom može da oseti kada je na tragu nečega velikog. Oni su kao zlatni rudnik, mladi su, sveži i motivisani, divno je raditi sa njima.“, kaže nekadašnji Karajanov asistent.

Iako je nastupao na svim kontinentima, u decembru 2010. prvi put je došao u Srbiju, na koju ga, kako kaže, podseća jedan politički nesporazum iz 1979. “Trebalo je da održim koncert u u Ljubljani. Kada sam krenuo na probu, čovek birokratskog izgleda uručio mi je telegram u kojem je iz Komunističke partije stigla naredba da se moj koncert otkaže, jer sam ja omiljeni dirigent smenjenog Iranskog kralja. I onda se desilo nešto što bi mogao nazvati prstom sudbine. Kada sam hteo da, na putu za Pariz, iz Frankfurta javim telefonom svojoj porodici šta se dogodilo, nisam stigao ni da zaustim, rekli su mi da su van sebe od sreće, jer je na moju kućnu adresu upravo stigao telegram od Herberta fon Karajana, kojim me poziva da dirigujem na tri koncerta Berlinske filharmonije. To je bio istovremeno najbolji i najgori dan u mom životu.“