„Srbija treba da 'izvozi' selo i umetnost“

„Jednog dana je gledala dva sata u plastičnu kesu. I u redu, pustite je vi pola sata, četrdeset pet minuta, ali posle dva sata morate da je pitate: 'Saro, da li je sve u redu'“, kroz smeh govori Kelik. Žoan na to dodaje: „Ona je veoma komplikovana i nemate pojma šta radi dok tako sedi i gleda u neki predmet. Ali ideje koje je kasnije dobila samo od jedne plastične kese su neverovatne!“

Sara ih sluša, smeje se i sama, a onda u samoodbrani dodaje: „Šta ću, moj način rada je malo drugačiji. Većinu vremena samo razmišljam i izgledam glupo. Znam, ali to je proces mog rada.“ Kasnije nam na telefonu pokazuje fotografiju jedne od svojih kreacija, dok Žoan naručuje čaj. Izvinjava se, prehladio se, Beograd ga je osim drugim blagodetima nagradio i virusom, pa se tako među prvim zvucima na snimku jednog dugog, prijatnog razgovora jedne nikad duže, kišne subote, razaznaje i njegovo izduvavanje nosa i smeh koji Kelik i Sara ne mogu potom da zadrže.

Njih troje umetnika, Sara-Marija Kariranta (Saara-Maria Kariranta, Finska), Kelik Berga Kareras (Quelic Berga Carreras, Španija) i Žoan Simon-Pere (Joanes Simon-Perret, Francuska) od avgusta borave u Srbiji, kao gosti rezidencijalnog programa „Frontiers in retreat“ koji uz podršku EU programa za kulturu organizuje Kulturni centar Grad. Za ovaj program koji je posvećen odnosu savremene umetnosti i ekologije oni su odabrani među desetinama evropskih umetnika, a i njima je Beograd bio dodeljen u izboru od nekoliko drugih gradova. I, kako kažu u razgovoru za sajt B92, više su nego zadovoljni izborom.

„Za nas je Srbija drugačija, interesantna i egzotična“, objašnjava Sara. Egzotična? „Ma ne onako egzotična kao što je Indija ili neke druge, nama daleke zemlje“, odmah će ona, dok Kelik počinje da nabraja: „Tu je ćirilica kao nešto za nas sasvim novo. Tu je i vaš jezik koji zvuči drugačije od jezika na koje smo navikli. Hrana recimo nije toliko različita“, zaključuje i on dok Sara primećuje da je hrana slična kao i u Finskoj, slasna i masna, uz kolače sa mnogo filova i kremastih dodataka. Žoan je jedini koji je doživeo gastronomski šok, ali ne buni se, zadovoljan je. „Meni lično bilo je zanimljivo da vidim i razumem gde se to Srbija nalazi na pola puta između Evrope i Azije, kakav je to sudar različitih kultura na tako malom prostoru, koji nam je zapravo veoma blizu“, navodi Kelik. Sari se dopada kombinacija starih građevina na tragu evropske arhitekture sa socijalističkim, relativno novijim zgradama.

Međutim, sve troje dele istu ljubav prema srpskim selima. „Mnogi od njih žive u zajednicama koje su, kako bi se to danas reklo, samoodržive. Imaju svoju živinu, stoku, lepe bašte... To u Finskoj više ne možete videti jer je sve industrijalizovano, i to na loš način“, primećuje Sara. Kelik, navodeći kako je šokiran zatvorenim fabrikama i da još uvek ne razume krah koji je doživela srpska privreda. Misli da bi srpska sela uz umetnost mogla da budu odličan zaštitni znak Srbije: „Tu bi mogao da se razvije zanimljiv spoj ekonomije i ekologije u dugu samoodrživosti, kojim bi Srbija trebalo da se ponosi. I što je veoma važno, u tim selima smo videli bogate ljude, one koji imaju mnogo prijatelja, veliku porodicu, ljude koji imaju vremena što je danas veliki luksuz. Čuvajte to! U mojoj zemlji se već vidi kako strane korporacije puštaju korenje, što ne bi bilo loše kada bi čuvali ono što su tu zatekli. Ne bih voleo da se to Srbiji desi.“

Kulturnu ponudu Beograda, Zrenjanina i Novog Sada, gradova koje su posetili, ocenjuju najvišim ocenama, ističući brojne galerije, festivale, radove uličnih umetnika. Imaju zamerke na to što umetnost još uvek teško stiže do srpskih sela, kako su se uverili kada su obilazili umetničke kolonije u Zlakusi i Ečki, i uočavaju broj Iako su svesni da mnogi ljudi na projekte „onih konceptualnih, multimedijalnih, savremenih umetnika“, ne gledaju blagonaklono, imaju jednostavne savete za posmatranje umetničkih dela.

Foto: Vukašin Stanèeviæ / KC Grad

„Ne morate uvek sve da razumete, naročito kada je umetnost u pitanju“, profesorski objašnjava Kelik. „I što je takođe važno, ne mora uvek sve da vam se dopadne. Važno je samo da ne dižete ruke od umetnosti tek tako, već da tražite ono što vam se dopada, što vas izaziva, što vas ne ostavlja ravnodušnim. A dobrih i loših umetnika će uvek biti, kao i dobrih i loših pekara, dobrih i loših političara...“

Žoan navodi kako radije provodi vreme sa starijim ljudima na selu nego umetnicima koji se okupljaju oko galerija, jer, kako kaže, od ovih prvih može da čuje više pametnih stvari. Kaže i kako je od toga „da li neko razume umetnikov rad“, važnije to „da li ga oseća“: „Kada stanete pred neko umetničko delo, najvažnije je da li ste nešto osetili. Ako niste, ništa strašno, idite dalje.“

Upravo taj razgovor sa osećanjima može pomoći umetnicima i publici da pomere stvari napred, smatra Sara. „Mi smo ovde da se bavimo umetnošću, ekologijom i ekonomijom. I svesni smo da u ovih oblastima postoje raznorazni lobiji. Ali ti lobiji zavaravaju nas svakojakim informacijama. Umetnost, ako je dobra, ona ne zavarava vašu dušu. Zbog toga je i umetnička poruka uvek jača“, smatra ona. „Ne kažem ja sada da ćemo nas troje promeniti svet. Ali kao što kažu sve one fraze, ako svako od nas napravi po jedan korak napred, to je zaista mnogo. Ponekad kada pomislim šta se sve dešava sa svetom oko nas, a ja ne preduzimam ništa, zaista se osetim loše. Postali smo mnogo pasivni, zar ne?“

U međuvremenu, Kelik dobija desetak minuta za objašnjavanje svoje teorije o nelinearnom vremenu, koju savršeno primenjuje na principu funkcionisanja srpskih sela, dok Žoan ne može to da „sluša po stoti put“, pa odlazi „po nešto jače od čaja“. Sara uzima kutiju cigareta po kojoj je Žoan prvobitno crtao i nastavlja da dovršava njegove neobične grafike na grbama kamile.

Dalje pričaju i o umetnicima koji ih inspirišu, njih dvoje bez reči slušaju Kelika koji priča o „umetnici koja je u Meksiku sakupljala gromove i munje“. Zajedno se smeju na račun posete umetničkim kolonijama u Srbiji gde su sreli grnčare, koje su prvo potcenjivački gledali a potom jezikom umetnosti oduševljeno razmenjivali ideje. „Bilo je nekih Rusa sa kojima nisam znao šta da pričam jer nisam govorio ruski“, kroz smeh govori Žoan, a Sara dodaje: „Ali kada smo videli njihove radove, pa to je bilo sve ono o čemu i mi danima razmišljamo ovde.“

Foto: Joanes Simon-Perret

A onda dolazimo do njihovih radova koje će ove jeseni predstaviti na izložbi u Zrenjaninu, kao rezultat projekta „Frontiers in Retreat“.

„Ali za početak - jedno upozorenje“, naglašava Kelik. „Sve što mi radimo menja se iz dana u dan. Možda smo se sad dogovorili da ovo bude projekat kojim ćemo se predstaviti, ali ko zna šta će biti tokom narednih dana.“

Pokušavaju da objasne svoju aktuelnu ideju za izgradnju umetničkog-mikro-ekosistema, koncepta oko kojeg će razviti celu postavku sa ciljem da pred očima posetilaca izvedu topljenje polova, rast nivoa mora, eroziju...

„Želimo da posetioci mogu da vide u malom šta se dešava sa našom planetom, i šta bi moglo da nas očekuje. Sve to u obliku umetničkog dela moglo bi da prenese jaku poruku“, objašnjava Sara.

A Keliku onda kao da se pali sijalica iznad glave, valjda je spazi nešto lepo u prolazu, pa dodaje: „Mislim da ću na svojoj izložbi imati i bonsai u štiklama. Zar vam se to ne čini kao dobra ideja? Bonsai je spolja tako divno, mirno i spokojno drvo, a zapravo ga drže u maloj saksiji pod strogo kontrolisanim uslovima. Baš kao i žene koje nose štikle. Da se razumemo, volim da vidim lepe ženske noge u štiklama, ali ne mogu da shvatim koliko daleko neko može da ide i trpi samo zarad lepote.“

I dok se Sara smeje, sležući ramenima, Žoan ponovo odlazi do šanka jer, kaže, kelikove ideje najbolje klize uz topli napitak.

Foto: Vukašin Stanèeviæ / KC Grad

.