Godišnjica rođenja Petra Lubarde

Gradski zvaničnici su, sticajem okolnosti, pre nedelju dana, posle pune 34 godine, ušli u kuću i atelje u Iličićevoj ulici na Senjaku, u kojima se posle Lubardine smrti nalazilo 57 slika i više od 130 crteža, koje je njegova supruga Vera 1974. ugovorom poklonila gradu.

Osmočlana Komisija za popis je "na polovini posla", izjavio je danas Tanjugu gradski sekretar za kulturu Darijan Mihajlović. Od ponedeljka, kada je Komisija ušla u kuću, nema novih momenata, što znači da je do sada popisano 37 slika koje su nađene prvog dana, precizirao je on.

Mihajlović je dodao da Komisija iz bezbednosnih razloga još nije ušla u podrum i desno krilo oronule kuće i da se i dalje radi na raščišćavanju naslaganog đubreta iz kuće. On je objasnio da je reč o delikatnom i nimalo lakom poslu, jer sve mora pažljivo da bude pregledano, kako sa izbacivanjem smeća ne bi otišao neki crtež ili arhivski materijal.

Sve nađene slike su još u kući, ali će privremeno biti izmeštene, dok se zdanje ne sanira i adaptira i slike ne prođu karantin, gde bi bila urađena njihova dezinfekcija.

Pošto su se pravni uslovi tek sada stekli za "otvaranje kuće", ostaje vera da će 102. godinu rođenja velikog slikara obeležiti ispunjenje želje porodice Lubarda, da atelje sa legatom koji je ostavljen gradu konačno bude otvoren i stalno dostupan ljubiteljima umetnosti i poštovaocima njegovog dela.

Slikarska veličina Petra Lubarde bez izuzetka je bila prepoznata širom sveta. Kao retko koji naš umetnik, ovenčan je svim svetskim prestižnim nagradama - od Pariza, Beča, preko Njujorka, Sao Paola, do Kalkute.

Rođen 1907. u Rijeci Crnojevića, u Crnoj Gori, obreo se 1925. u Umetničkoj školi u Beogradu, gde su mu, između ostalih, predavali Beta Vukanović i Ljuba Ivanović.

Nezadovoljan onim što je tu saznavao o umetnosti, posle godinu dana odlazi u Pariz gde se upisuje u Školu lepih umetnosti, ali ubrzo shvata da su mu najbolja škola seanse u Luvru pred delima drevne egipatske umetnosti i velikih majstora Evrope.

Na Salonu u Parizu izlaže već 1927, a dve godine kasnije priređuje prvu samostalnu izložbu u Rimu.

Govoreći o Lubardinim umetničkim počecima, kritičar Đorđe Kadijević je zapisao da je "imao izraženu, sablažnjivu osobinu velikana - da bude velik od početka", ali se prvo proslavio u svetu, a potom kod kuće, gde se vratio 1932.

U Beogradu je naredne godine organizovao samostalnu izložbu sa koje je Isidora Sekulić ponela izuzetne impresije. "Umetnik je dočarao zagonetnu lepotu crnogorskih predela koju prati duboka ozbiljnost. Za njega je krš, pre svega, svetlosna lepota, jaka zvučna svetlost... Lubardin predeo je razdražen, agresivan, ali osvojen i savladan kao zauzdan mladi konj", lucidno je zapazila ta srpska intelektualka i esteta.

Povratak u Pariz označava period umetnikovog sazrevanja kao autentične, samosvojne pojave u likovnoj umetnosti, bez zavisnosti od "izama" i to mu donosi "Gran pri" 1937, na Međunarodnoj izložbi u Parizu i poziv da izlaže u Hagu gde, takođe, biva nagrađen.

Ratne godine provodi u zarobljeništvu i po povratku u zavičaj osniva Umetničku školu na Cetinju, ali se 1950. seli u Beograd gde ostaje do smrti.

Seme njegove potpune transformacije isklijalo je na veličanstvenoj, monumentalnoj slici "Boj na Vučijem dolu", a trijumfovalo na izložbi 1952. priređenoj u Beogradu, označenoj kao prevratnička, kojoj, po smelosti i posledicama, nema ravne u našem slikarstvu 20. veka.

"Kročio je bez kolebanja preko međe koja deli sadržaj figurativnog slikarstva od sveta apstraktnih simbola, prkoseći konfliktnoj atmosferi ideoloških kolebanja ne razmišljajući o ličnom riziku, jer to je za njega bio samo početak jedne nove faze izražavanja", zabeležio je mnogo godina docnije Kadijević.

Umetnikov smisao za dramsko, oporo, epsko osećanje sveta, za snažni gest dalo mu je snage da, kako je rekao Kadijević, "poput Samsona poruši hram lažnog božanstva, panteon dogmatizma i podigne spomenik trijumfu slobode umetnosti".

Priznanja u svetu nisu izostala i Lubarda je postao najbolji ambasador novih vetrova u jugoslovenskoj kulturi posle razlaza za boljševizmom.

Na Bijenalu u Sao Paolu 1953. Lubarda je ovenčan prvom nagradom i tom prilikom je legendardni Herbert Rid, inače član žriija, napisao da je "jugoslovenski umetnik bio otkriće Bijenala i odluka je doneta jednoglasno".

Kada je u Parizu 1952. predstavio svoju novu fazu, Žan Kasu je napisao da je "zaista originalna, životna umetnost čiji su koreni u tami narodne epske tradicije i takve boje su mogle da poteknu samo sa Balkana".

Tu iskonsku vezu sa tlom, prošlosću i duhom naroda primetili su i drugi strani kritičari koji su izuzetnim pohvalama propratili Lubardine izložbe u Rimu, Tokiju, Beču i drugim svetskim metropolama.

Apoteoza Lubaridnog epskog ciklusa je velelepna kompozicija "Boja na Kosovu", nastala 1954. za koju je Lazar Trifunović napisao da na njoj nema "patriotskih govora, osvete, mržnje, ni poraza Srba ni pobede Turaka, kloni se nacionalne sujete, a opeva naš ponos delima dedova kao prva likovna poema čovekovom herojstvu".