"Prošlost je u Izraelu, u priličnoj meri, stvar sadašnjosti. Zamišljam da je slično i u Srbiji"

Tokom svoje bogate karijere snimio je 19 filmova, od kojih su neki snimljeni u Holivudu u produkciji velikih filmskih studija Foks i Buena vista. Za dugogodišnji uspešan rad Ministarstvo kulture Izraela 2018. godine nagradilo je Nešera Nagradom za životno delo.

Za svoje filmove, Nešer kaže da su postali deo izraelskog identiteta. Dva poslednja "Grešni" (Past Life, 2016) i "Neka druga priča" (The Other Story, 2018) privukli su veliku pažnju publike na više od sto festivala širom sveta.

Oba su se našla i na programu Dana izraelskog filma u Beogradu, koji se ovih dana održavaju u Dvorani kulturnog centra. Tim povodom, sa Avijem Nešerom smo razgovarali o njegovim filmovima, temama koje ga inspirišu da ih pravi, o izraelskoj kinematografiji i njenoj prepoznatljivosti u svetu, kao i o sličnostima istorijiskih i društvenih okolnosti koje inspirišu filmske autore u Izraelu i Srbiji.

Izraelski film nije previše poznat u ovom delu sveta. Šta biste mogli da nam kažete o savremenoj izraelskoj kinematografiji?

"Izrael je mlada država, postoji 70 godina. To je zemlja emigranata, različitih kultura i nacija, koja je svoj stvarni identitet otkrila tek u poslednjih 20 - 30 godina. U poslednjih 20 godina imali smo tri filma koja su ušla u izbor za Oskara za najbolji strani film. Na skoro svakom većem festivalu nađu se tri ili četiri izraelska filma. Ja sam snimio šest filmova u poslednjih 18 godina i svi su imali svetsku premijeru na festivalu u Torontu. Mogu da kažem da smo mi mala zemlja koja ima veoma kreativnu filmsku zajednicu. Takođe, mnogi reditelji koji se dokažu ovde, kasnije snimaju filmove u Holivudu, što sam i sam iskusio. Ovde se zaista prave originalni i interesantni filmovi." Da li je izraelska kinematografija bliža evropskoj ili američkoj?

"Bliža je evropskoj, zbog toga što su budžeti često ograničeni i ne možemo da snimamo neke mnogo velike produkcije. Zato su filmovi prilično orjentisani na likove i na priču. Filmovi se, u nekom smislu, naslanjaju na francusku i na italijansku tradiciju. Izraelska kinematografija je veoma mediteranska. Iako nije mnogo prepoznatljiva u svetu, ljudi koji prate art film znaju za njih. Na primer, moj film 'Neka druga priča' već četiri meseca se prikazuje u bioskopima u Americi i ima odlične kritike. To nije redak slučaj kada je izraelski film u pitanju. Ipak, iako izrelski film ima veliki uticaj u svetu umetničkog filma, Amerika je ta koja dominira svetskom filmskom industrijom."

Rekao bih da postoje neke sličnosti među temama izraelskih i filmova srpskih reditelja, kao što su, na primer, odnos tradicionalnog i savremenog, različite istorijske kontroverze, porodični odnosi...

"Nisam baš upoznat sa srpskim filmom, ali mogu da zamislim da, pošto je Srbija izašla iz ratova na Balkanu, imate trauma iz prošlosti. Mi u Izraelu smo veoma emotivni po pitanju holokausta. Ja sam potomak roditelja koji su preživeli holokaust. To je i dalje veoma velika tema kada su filmovi u pitanju. Osećanje za porodicu je ovde veoma jako, ali je takođe jak i osećaj individualizma kod ljudi. Tako, na primer, imate veliki broj izraelskih filmova u kojima ljudi pokušavaju da se pronađu kao individue, ali i u odnosu na porodicu. Religija je, takođe, velika tema, jer ljudi pokušavaju da pobegnu od nje, ali istovremeno i da idu ka njoj, a tu se onda javlja rascep između tradicije i modernosti. Ne znajući ništa o Srbiji mogu da zamislim da i kod vas postoje takve situacije, koje su inače karakteristične za male zemlje."

Avi Nešer na snimanju filma "Neka druga prièa" / Foto Michal Fattal

Imajući sve to na umu, šta biste nam rekli o tome kako izraelski reditelji biraju teme svojih filmova?

"U Izraelu nije baš profitabilno baviti se filmom. Niko to ne radi zbog novca. Ako snimate film, to radite zbog toga što imate nešto važno da kažete. Mnogi izraelski filmovi su veoma lični. Snimli su ih ljudi koji su iskusili to o čemu pričaju. A tu baš i nema nekog profita. Filmska produkcija se uglavnom finansira od strane vlade, ali i pored toga stvaroci imaju veliku slobodu izraza. Jedom sam rekao mom agentu u Holivudu da više volim da snimam izraelske filmove nego američke. Kada me je on pitao zbog čega, odgovorio sam mu: 'U Izraelu su ludaci ti koji su zaduženi za ludnicu!'. Ovde zaista imate veliku umetničku slobodu!"

Kako, po vama, izraelski filmski stvaraoci pristupaju najkompleksnijim temama iz novije istorije? Tu, pre svega, mislim na holokaust i njegove posledice, ali i na izraelsko-palestinske odnose.

"Holokaust i svi njegovi užasi su preobimna tema, veoma teška za obradu. Ja sam se uvek klonio toga da pravim filmove o holokaustu, ali sam pravio filmove o ljudima koji su sinovi i ćerke onih koji su preživeli holokaust, zbog toga što, po meni, ta trauma ostaje. Pisac Vilijam Fokner je rekao: 'Prošlost nije stvarno okončana, nije čak ni u prošlosti!' Prošlost je u Izraelu, u priličnoj meri, stvar sadašnjosti. Zamišljam da je slično i u Srbiji, jer i vi imate svoje traume. U Izraelu samo delimično živimo u sadašnjosti. Mi imamo veoma jasno saznanje i snažno osećanje o onome što se dogodilo '40-ih godina u Evropi. Imamo snažno osećanje o našem ratu za nezavisnost, imamo snažno osećanje o svim političkim pitanjima na Srednjem istoku. Zvuči ironično, ali zemlja u problemima, u problematičnim vremenima, pruža dosta mogućnosti za odličnu umetnost." Šta biste ljubiteljima filma u Srbiji rekli o svojim filmovima "Neka druga priča" i "Grešni", koji su se našli na programu Dana izraelskog filma u Beogradu?

"Neću biti previše objektivan. Mogu da kažem da su oba filma imala premijeru na Festivalu u Torontu, koji je, u ovom trenutku, jedan od najvažnijih festivala na svetu. Oba su sa uspehom prikazivana u Americi i bila prikazana na više od sto festivala širom sveta. Bili su veoma uspešni i u Izraelu i mnogo gledaniji od velikih skupih holivudskih hitova. To su veoma lični filmovi, u kojima je gluma zaista izvanredna. Upravo sam se vratio iz Meksika, sa festivala na kome je 'Neka druga priča' na otvaranju prikazana pred 1.200 Meksikanaca koji nikada nisu gledali izraelski film, i za koje nisam baš ni siguran da znaju gde je Izrael. Na kraju projekcije pozdravili su film stajaćim ovacijama. Na osnovu toga, mogu da kažem da mislim da će beogradska publika uživati u oba filma. Rekao bih da oni pričaju univerzalnu priču. Mislim da će gledaoci u Srbiji moći u njima da nađu i nešto svoje, da se vežu za likove i njihove probleme i da će im biti veoma bliski."

Razgovarao: Miloš B. Jovanović