"Reprize 'Boljeg života' i 'Srećnih ljudi' su me vratile u orbitu"

Na daske koje život znače Ivan Berkjarev je prvi put stao kao desetogodišnjak, u Šestoj beogradskoj gimnaziji bio je član dramske sekcije, kao srednjoškolac imao je ozbiljne uloge koje su pratili jednako ozbiljni honorari. Bio je rešen da postane pravnik. Ipak, zahvaljujući drugarima, koji su uspeli da ga nagovore da se pojavi na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti, Ivana Bekjareva znamo kao velikog glumca čiju bi karijeru, u kojoj sija više od 35 nagrada, mogao da poželi svaki mladi kolega.

Ako bi se život merio po ulogama, kolega sa klase Josifa Tatića, Laneta Gutovića i Mide Stevanovića imao ih je više od 190. Toma Grković u filmu "Bokseri idu u raj“, Cane Kurbla iz "Otpisanih“, Mucula iz "Gorkih plodova", Boško Despotović u "Srećnim ljudima“, Velja Valjarević u "Porodičnom blagu“... Ipak, nama je ostao u sećanju kao Stevica Kurčubić iz "Boljeg života“, za njega, uloga Svetozara Vujkovića u seriji "Banjica" je njegova najbolja uloga.

“Bilo je još nekoliko uloga za koje sam dobijao značajne nagrade, više Ćurana, ali uglavnom su nagrađivane one moje uloge u kojima sam objektivno i najviše uradio, tako da sam imao sreću da mi najbolje uloge budu i nagrađivane. Možda mi je najdraža uloga u komediji ‘Zvrčak’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu jer tu sam prvi put uverio stroge ljude JDP-a da vredim kao glumac. Posle toga je odmah došao Ćuran za tu ulogu. Bila je još jedna, ubrzo nakon toga, ‘Noćas je noć’, tada mi je jedan ozbiljan, možda najstroži kritičar u NIN-u Vlada Stamenković napisao da sam tom ulogom dostigao savršenstvo glume, čime sam se besomučno hvalio... Može glumac da uzleti previše, ali u našem poslu ne valja uzleteti posle pohvale, kao što ne treba ni patiti previše posle nekog neuspeha, jer je posao takav da se nižu i uspesi i neuspesi, zato najveći glumci moraju biti veoma jake ličnosti, jer nije lako izdržati sve to i nije lako ostati u uspehu normalan, isto tako i u neuspehu”, počinje svoj razgovor za "B92".

Početak glumačke karijere obeležila mu je i popularnost koju je imao kao radijski, a zatim i televizijski voditelj, što je period koji Bekjarev opisuje kao svoj bolji život.

“Nisam nikada razmišljao o tome, ali sad ovako, mislim da je moj bolji život isključivo vezan za moj početak i te neke prve korake koje sam imao na sceni i van scene i taj početak je bio praktično odmah posle diplomiranja, kada sam primljen u JDP i bio u toj grupaciji nazvanoj ‘Bojanove bebe’, ali isto tako, odmah posle toga sam otvorio i Studio B i bio poznat voditelj, posle prešao na Radio Beograd 202 i imao 1000 intervjua za te četiri godine. Čak sam imao i rubriku na TV reviji za koju sam pisao, glumio u Jugoslovenskom dramskom i Rasovom teatru... ali taj period mi je ipak, možda zato što je vezan za mladost, najdraži.”

Sa tim periodom i popularnošću koju je kao voditelj tada imao došla je i uloga za koju sada može da kaže: “to je nešto što mi nije trebalo”.

“Znam tačno, bio sam vrlo popularan voditelj i onda su me pozvali da me spremaju za zamenika Mići Orloviću koji je u to vreme vodio najgledaniju TV emisiju Kviz. Ja uđem u taj Kviz, ali sam imao ozbiljan problem što nisam naučio pravila, pa sam se dobro obrukao. Recimo, dam kandidatu frižider i kažem mu: ‘osvojili ste frižider’, a onda on kaže: ‘ne, gospodine, nisam ja, osvojio je kolega’. Nisam znao pravila i onda je to bila lančana reakcija grešaka. To je bio jedan blam koga se sećam, pritom sam bio vrlo cenjen voditelj, pa su neki televizijski kritičari mene tešili u kritikama. U sledećoj emisiji bio sam malo bolji iako i dalje nisam bio time zadovoljan, ali su kritičari bili vrlo tolerantni, rekli su: ‘pa evo, najavili smo, izvadiće se on, kad-tad’. Ali to je baš bio blam, nisam znao pravila i lupetao sam svašta.”

Foto: Youtube Screenshot

Ivan je bio od onih glumaca koji su imali tu privilegiju da odbiju neku ulogu. Ipak, srećan je što mu se nikada do sada nije desilo da kaže: “ih, šteta, to sam ja mogao da igram”.

“Moram reći da bih jako patio da se to desilo, srećom, nije se desilo. Zaista ta pogrešna procena u odabiru uloge često može da bude fatalna. Uglavnom, to što sam odbio, nisam se pokajao zbog toga.”

To ipak ne znači da nije imao finansijskih poteškoća. Kao i svaki drugi glumac, i on je imao trenutke u životu kada je morao da se snađe da “preživi mesec”.

“Dešavalo se, kako da ne. To je bilo uvek, to je neminovno. Glumci nisu, bar kod nas, nikada u situaciji da ne misle o finansijama, a pritom, još nisam čuo za ovoliko godina bavljenja poslom da mi je neko rekao: ‘e, ovo ćemo da uradimo’, bilo da je reč o pozorištu ili televiziji, ‘para ima, kaži cifru, da radimo’. Otkako znam za sebe, para nikada nije bilo, pozorište je uvek bilo u krizi, ali je pozorište pored toga vrlo žilavo i opstaje. Sasvim sigurno da će opstati, uvek, ali često nije lako, pogotovo kada je reč o finansijama i sa tretmanom koji gluma ima. Bilo je takvih situacija.”

Režija i pedagoški rad su njegove druge dve ljubavi kojima je poslednjih godina više posvećen. Studente, koji dođu rešeni da studiraju glumu, obično je savetovao da “uvek imaju vremena da odustanu”. I on sam imao je trenutke u kojima je razmišljao o tome.

“To je večita dilema svim nas koji se bavimo ovim poslom. Uvek dođe do neke krize, uvek dođe do trenutka kada nemate posla do trenutka kada vam nešto ne ide, ili vam nijedna uloga ne krene. Nikad ne pođete od toga: 'dobro, šta me briga, mogu jednu ulogu loše da napravim'. Ne, nijedan glumac neće reći: 'pa dobro mogu ovu ulogu da otaljam'. Ne, mi smo pre svega ljudi koji možda nikada neće priznati poraz, ni da je neko bolji od nas, kreativnost je posledica toga, čak i kad nam ne ide mi se trudimo da uradimo najbolje moguće i upravo je to ono što govorim svojim studentima. U jednoj rečenici to bi bilo: 'vera u uspeh je pola uspeha' i to je činjenica koju niko ne može da ospori.”

Jednom prilikom je rekao da su mu uspesi studenata draži od njegovih samih. Iza toga stoji i dan-danas.

“Mnogo me raduje kada me student pozove na premijeru u pozorište ili na premijeru filma ili mi se javi da pogledam neku TV dramu, seriju u kojoj igra, to mi se često dešava i zaista, to je velika sreća. Svi oni su, a ima ih jako mnogo, nekakav moj umetnički otisak za budućnost i to je ono što mene posebno, ne samo raduje i raznežuje, već i emotivno ispunjava.”

Profesor je mnogim danas već cenjenim i poznatim glumcima. Iako mnogi veruju, nakon odlaska velikana poput Dragana Nikolića i Mande, da je takvih talenata danas sve manje, Bekjarev objašnjava da talenta ima, ali je problem u dve stvari.

“Jedna se zove obrazovanje. Danas mladi ljudi na fakutete dolaze nedovoljno obrazovani. Jednostavno taj neki osnovni nivo šireg osnovnog znanja je znatno pao i to se oseća u svakom segmentu, a ja tvrdim, naročito u glumi. Vi u glumi, iako ne znate, uvek možete da istražujete. Glumac mora da bude svestan i da zna šta je pisac hteo i šta reditelj hoće, ali isto tako mora da zna u kojim uslovima je dotični komad i kada napisan. To je jedan uslov, a drugi uslov je rad. Dolaze mladi ljudi iz srednje škole, ponekad se pitam kako su uopšte završili srednju školu, jer osnovne stvari ne znaju i onda dolazi do velikih problema. Tako da, što znanje, što nedostatak radne navike. Mislim da je to osnovno, pogotovo danas kada sve ide uz neku površnost, počev od interneta gde studenti, kandidati na prijemni ispit za glumu dolaze sa tekstom sa interneta. 'Gde si našao tekst?', kaže: 'sa interneta', a to na internetu prepričano, ne valja ništa, nije ono što je pisac napisao, pogotovo ako je reč o stihu, Šekspiru, Molijeru, to nema veze sa metrikom, sa pravilnim pisanjem. Verovatno bi se i Molijer i Šekspir prevrnuli u grobu kad bi videli kako su prepričani njihovi tekstovi na internetu. U svakom slučaju, mislim da nekako sve ide nizbrdo i silaznom putanjom jer se izgubio taj neki studiozni pristup svemu, pa i ovome.”

Foto: Youtube Screenshot

Prošlu godinu njegove karijere obeležilo je “Sumnjivo lice” koje je režirao.

“Sumnjivo lice je bilo kratkog daha, odigrali smo nekoliko predstava, producent nas je napustio, a to smatram možda svojim najboljim poslom, u režijskom smislu, jer sam napravio jednog Nušića kakav mislim da treba da bude Nušić, da se ta epoha ne pokvari ničim i da uradim komad onako kako je Nušić to zamislio kad je pisao komad. Opšti utisak je bio fenomenalan. Mislim da je to bio veliki uspeh. Siguran sam da ću to ’Sumnjivo lice’ ponovo izrežirati u nekom pozorištu, jer sam imao odlučnu ekipu, držao sam se onoga da je dobra podela u pozorištu pola uspeha i mislim da sam zaista izabrao prave kolege za to što sam hteo. Oni su uzvratili jednom fantastičnom predstavom.”

Osim karijerom dugom 52 godine, može da se pohvali i dugotrajnim brakom koji smatra jednim od svojih najvećih uspeha, za koji su najbitnija iskrenost, tolerancija i poverenje. Burmu ne nosi, jer je bez nje ostao još prvih dana braka.

“Zaista smatram da je porodica, ma kako to patetično zvučalo, stub svakog društva i mislim da dobar deo raznih nedaća koje su nas snašle idu zato što se porodica na sve moguće načine razbija. Ne mislim da porodicu treba održati po svaku cenu, ali skoro po svaku cenu. Sve se može rešiti i bez razvoda. Mislim da je razvod danas linija manjeg otpora, najlakše je razvesti se. Vrlo sam srećan, učinio sam sve što je do mene da sačuvam porodicu, uspeo sam u tome, a da je to lako, nije. Čovek mora da zna šta mu je cilj, ako mu je to cilj, pa onda očuvaj porodicu. Najlakše je razvesti se. Mislim da je to sada još više uzelo maha zbog društvenih mreža gde se predočava javnosti čak i stvari koje nisu za javnost.”

I dan-danas ga prolaznici na ulici zaustavljaju kako bi se slikali sa njim. Ipak, ne bude to baš uvek prijatna situacija.

“Sad, pre neki dan, na sahrani me zaustavi budala koja hoće da se slika sa mnom, sad ti hoćeš da ostaneš pristojan i slikaš se s njim, a rekao bi mu svašta, a ako bi mu rekao svašta, onda bi ti bio ovakav, onakav. Ljudi jednostavno ne znaju kad nešto može kad ne može, a to je sve pitanje i vaspitanja i kulture, bontona.”

Foto: Jovana Pantoviæ

Uvek mu je bila želja da traje kao glumac. Da li je zadovoljan svojom karijerom i onim što je uradio nakon više od pet decenija? Sa jedne strane da, ali ne u potpunosti.

“Sa te strane gledano, jesam trajao i trajem još uvek, s obzirom na to da još uvek imam posla. Trenutno igram jednu prestavu 'Rijaliti obračun', koja će 16. avgusta biti prikazana u Ustanovi kulture 'Palilula' i biće na Gardošu 2. septembra. Mada me godinama nisu zvali da snimim neku seriju na nivou ovih serija o kojima smo govorili, ali dobro, valjda dođe takav neki period, to naravno ne zavisi od glumca.Malo sam se uželeo tako dobre uloge u dobrom tekstu, što je ređi slučaj, da se baš sve pogodi, ali dosta radim još uvek, tako da se može reći da sam otrajao. Isto tako, ja sam čovek koji nikada nije zadovoljan, uvek mislim da je moglo bolje i više. Tako da nećete dobiti odgovor da sam zadovoljan, pre ćete dobiti odgovor: ako sam zadovoljan onda sam budala, jer ne mislim da je to završetak svega. Još uvek mogu da dam puno, naravno, u okviru onoga što mi se pruži kao prilika. U poslednje vreme nemam takvih prilika, ali siguran sam da ih će biti", kaže Bekjarev i dodaje da su ga reprize hit-serija "Bolji život" i "Srećni ljudi" svakako vratile u orbitu.

Kao razlog zašto je to tako navodi činjenicu da sve bitne uloge igraju isti glumci.

“U bilo koje pozorište da odete isti glumci igraju najbolje uloge. Odete u bioskop na premijeru filma, isti glumci igraju tamo, pustite neku TV seriju, isto, u reklami isti glumci. Da li je moguće da niko ne primećuje to? Da mi koji se hvalimo da imamo mnogo fantastičnih glumaca i da je to jedan od naših najboljih brendova, možda i najbolji pored sporta, da smo spali na desetak glumaca koji rade sve najbolje poslove i na filmu i na TV-u i u pozorištu? Pre 20 i kusur godina govorio sam o klanovima koji će uništiti naše glumište i naravno zbog toga me nema nigde. To se vidi, u pozorištu još više. To je sve klan ni manje ni više od toga. To ima veze i sa politikom, ali je to sa politikom uvek providno, na sceni se mnogo toga vidi. Ti levaci koji su došli do posla zahvaljujući politici, svi vide da nemaju pojma sa poslom, tako da neka, njih se ne bojim, jedva čekam da dobiju najbolju ulogu da svi vide kako ne vrede ništa, kako im je politika učinila da rade.”

Toliki broj različitih uloga učinio ga je svestranim glumcem, spremnim da se snađe u svakoj ulozi koja nosi neki novi izazov.

“Uvek sam se trudio da mogu da se snađem podjednako uspešno u svakom žanru i u svakoj ulozi, bilo pozitivnoj ili negativnoj, ali moram reći da je to u našim uslovima uvek na štetu glumca. Kod nas neće niko da vam prizna da ste svestran glumac i da možete podjednako dobro da igrate sve uloge, što sam se ja ceo život trudio. Pre će reći onaj pogrdan izraz za svestranost: on je svaštar. Svuda u svetu glumac koji može da igra podjednako uspešno u svim žanrovima je tim više cenjen, kod nas je - svaštar.”