Lav Dijaz: Film je moj Bog

Dijaz je ispričao da su kada je bio dete živeli u plemenu, da su mu roditelji bili učitelji, a otac filmski zavisnik, tako da su gledali po osam filmova nedeljno što mu je bila“prva filmska škola.

Gledali smo špageti vesterne, kung fu filmove, kazao je Dijaz i dodao da je vreme kada je išao u osnovnu školu bilo vrlo teško na Filipinima, sa čestim masakrima između muslimana i hrišćana.

Kupio je 16mm kameru i prvi kratkometražni film snimio je sa 24 godine, 1992. otišao je u SAD, a naredne tamo snimio svoj prvi dugometražni film.

Dijaz je objasnio da filmove uvek doživljava crno-bele, kao večite i zato je snimio samo četiri “industrijska filma u boji, i radije se opredeljuje za crno-belu fotografiju.

Filipinski reditelj je rekao i da kada je počeo da snima filmove imao je problem da uskladi prostor i vreme, da su i vreme i prostor fragmentarni, zbog čega se okrenuo dugim kadrovima.

Gledao sam ja filmove o Džejmsu Bondu, ali sam želeo da snimam filmove na svoj način, da prikažem ljude kako žive na Filipinima gde su vreme i mesto jedno. Naš način života je vezan za prirodu. Svake godine nas pogodi 20-28 tajfuna i mi se stalno borimo da preživimo, da sve ponovo izgradimo, zavisimo od prirode, objasnio je on.

Dijaz je rekao da nastoji da pravi filmove kao romane i pomenuo kao inspiraciju dela Tolstoja i Dostojevskog koji imaju mnogo priča, digresija, detalja, dok proces rada na filmu doživljava kao pozorište što je vrlo zahtevno za glumce.

On ističe da traga za istinom, da nastoji da razume scene i svaki put poručuje glumcima da moraju da studiraju svet.

Dijaz smatra da umetnici imaju veliku odgovornost prema svojoj zemlji, kulturi, snimanje filma vidi kao ispitivanje svoje duše i poručuje da se mnogo može naučiti iz istorije, ali treba biti oprezan i odgovoran jer tu uvek ima istine i laži.

Film je moj Bog. Ne verujem u Boga, ali verujem u film. Snimanje filma za mene je vrlo spiritualan proces, kazao je Dijaz i istakao značaj narativa za koji kaže da je“gospodar filma.

Zamoljen da prokomentariše političko-društvena dešavanja u svetu tokom protekle godine, Dijaz je primetio da tehnologija i nauka napreduju, sve napreduje, ali se ljudi i dalje ubijaju i ponašaju kao životinje.

"Ljudi umiru od hladnoće, dave se, ginu od bombi, ali kao stvaralac moram da verujem u čovečnost da bih preživeo. Moram da regenerišem svoju dušu kroz film", rekao je on.

Odgovarajući na pitanja studenata, autor za koga kažu da je “otac novog filipinskog filma”, kaže da filmove ponekad snima mesec-dva, ali i 10 godina, da su probe vrlo važne zbog dugih kadrova i da je danas moguće film snimiti bilo kojom kamerom, ali i mobilnim telefonom, te da treba prigrabiti prednosti digitalne tehnologije.

Dijaz je rekao da bi voleo da snima i na nekom drugom kontinentu i da kada bi snimao, na primer, u Srbiji, otišao bi u neko selo, istraživao dosta, slušao priče, jer je “sve u tome razumeti kulturu i ljude.