"Dopustio si da zgrada iz 1903. bude kao klozet..."

"Mi sada da snimimo film, isplatili bismo ga za 15 dana emitovanja u Zvezdi. Više bi ljudi taj film gledalo u Zvezdi nego u Sinepleksu. Ovde bi došlo 350 ljudi, a tamo 80", kaže na početku svoje priče Luka Bursać, okupator bioskopa ‘Zvezda’.

Završio je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako kaže, filmadžija je. A šta radi u slobodno vreme? Voli da gleda filmove danskog režisera Nikolasa Vindinga Refna (i sve druge) i bavi se okupacijom bioskopa “Zvezda”.

"Ne moraš da imaš ni Dolbi sistem, ni fotelje, ni plafon, ni 3D. Ne moraš da daješ 30.000 evra da bi emitovao blokbaster. Bitno je da razmišljaš i da osvestiš. Ovde se trgovci pitaju za sve i ja to razumem. Neko je to kupio i hoće da proda. Pitanje je zašto mu je to dozvoljeno”, navodi on.

Osim toga, pita jednu stvar – kako smo došli do toga da nam od distributera filmova zavisi čitava filmska industrija?

“Beograd film’ je bilo preduzeće koje je imalo 14 veoma atraktivnih bioskopa na veoma atraktivnim lokacijama. Prodati su i zatvoreni. Onda je jedan otvoren – Zvezda. Doduše, malo milom, malo silom. Grupa mladih ljudi pre dve godine odlučila je da Zvezda ne može da bude zatvorena.

Èišæenje bioskopa. Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Neki su sa Fakulteta dramskih umetnosti, ali ima i ostalih – “Ima volontera, onih koji su tu 24 sata, diplomiranih glumaca, jedan od momaka koji je došao i kao ušao u taj neki nezvanični pokret je upisao režiju ove godine. Jedan je naturščik, jedan je nediplomirani glumac, jedan je reditelj, ima zubara i politikologa. Ima različitih karaktera, tipova i struka”.

Jedan od okupatora Luka Bursać u intervjuu za B92.net pričao je o svim problemima bioskopa, o komšijama, katranu, struji, ostalim bioskopima i svemu što se dešavalo.

“Imali smo oko 90 projekcija ovog leta, za dve godine recimo da je duplo. Ovog leta preko 90, recimo da ih je bilo oko 200 i 300 ukupno. Mislim da je sad, samo ovog leta bilo samo oko 30.000 ljudi. To je statistika, to nešto znači. Očigledno je da su potrebe građana drugačije nego što se prezentuje”, kaže on.

Dve godine su prošle od tog dana, u četvrtak uveče u bioskopu na adresi Terazije 40 proslavljeno je 685 dana okupacije. Za poslednju projekciju ovog leta prikazali su jugoslovenski film "Dvoje" Aleksandra Saše Petrovića. Pripada ostvarenjima tzv "crnog talasa" sadrži i romantičnu scenu između Bebe Lončar i Mihe Baloha snimljenu 1961. godine, upravo na letnjoj pozornici bioskopa Zvezda.

“’Bioskop ’Zvezda’ je primer na kom nivou funkcioniše kultura u ovoj zemlji. Sve ovo što smo uspeli da vidimo nam govori da postoji jedna vrsta politike koja možda nije namerna, ali je svakako pogrešna. Vezano za kulturnu ponudu, u ovom slučaju filmsku, repertoarsku i bioskopsku. Ovo mi je pružilo uvid i nadu - otvorili smo sredinom juna i konstantno smo imali posetu od 150-200 ljudi, ponekad i 300. Naravno, ima to veze i sa repertoarom, ali suština je i da drugi faktori utiču na to. To je ono što smo mi videli, a niko drugi nije”, navodi Bursać.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Na primer?

Danas su mi baš rekli, drugar Momir Milošević je napravio film "Otvorena", linčovski, eksperimetnalniji, ali pitak. Svi se žale da je prve nedelja imao ukupno 83 ljudi. Mi smo ga puštali, imao je 350. Sada otkrivaju faktore, zašto je to tako, žale se kolege iz struke... Mi smo pravi primer šta treba raditi, treba se baviti tim stvarima.

Koji su to ostali faktori? Cena karte?

Svakako je zbog cene. Ali tu su i distributeri, marketing, tematika filma... Glavni faktori su oni koji su polupolitički, odnosno socijalni. Naravno da postoji gomila otežavajućih okolnosti, piraterija i ono što mi radimo, što je sporno i protivzakonito, niko to ne poriče. Ako ovo shvatiš kao socijalni eksperiment, jasno se ukazuje šta je problem, to je svakako cena karte.

Pre jedne od projekcija jedan od tvojih kolega je pričao o vašoj borbi sa komšijama bioskopa. O čemu se radi?

To je nekako simptomatično za srpsko društvo, da svakoj vrsti inicijative na kraju dođe glave komšija, komšijski pristup. Ne znam ko su ti ljudi, imamo neke poluinsajderske informacije, ali to je sve rekla-kazala; da su to neki matorci koji su tražili restituciju, pa su se uselili, odmah ti bude jasno kakav je to tip karaktera. Baš smo se pre neki dan svađali s jednim koji živi na uglu, a koji je držao izložbu kada smo se uselili i to neku antikapitalistčku, polulevičarsku. Onda njemu kao smeta buka pa nas gađa paradajzom, teglama, sijalicama... Tako da je nije crno-belo, dosta je čudno. Jedino što znam je da su to loši ljudi, pružali smo im mogućnost za dijalog, komunikaciju, zvali smo ih, nekoliko puta smo pokušali da dođemo do nekog zajedničkog rešenja, nikada nismo uspeli, uvek su samo išli đonom.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Šta se desilo?

Prvo su celo platno gađali katranom, onda se neko popeo i isekao kablove, nedelju dana pre toga su nam ukrali pojačalo i miksetu... Odustali smo od toga da se žalimo - tu si, probaj da se zaštitiš, ali svakako idemo dalje. Mi stalno vodimo debatu između sebe da li da ih prijavimo, ali kao nećemo da se ponašamo kao oni. Oni su inače angažovali advokatsku kancelariju koja urgira preko ministarstva i to su advokati koji su angažovani 24 sata dnevno. Onog trenutka kada mi imamo neki konflikt sa komšijama koji može da bude na nivou rasprave sa prozora, sutradan nam dolazi inspekcija. Imali smo do sada finansijsku, turističku, komunalnu, policiju...

Kako ste prošli?

Kako kad... Sada smo i mi razvili neke mehanizme kojima se branimo, imamo pravnu službu. Kao sa Golim otokom, hoće da nas zatvore. Sad, da li sa posredstvom ovog direktora ili samovoljno ne znam, ali to je onako jedna tendenciozna, usmerena borba protiv nas.

Stigle su vam i prijave...

Mislim da su prekršajne, ali imamo ih još od prošlog leta. Imamo i aktuelno suđenje koje je u toku sa trenutnim direktorom, mislim da je baš juče bilo ročište koje je odloženo. To je odvojeno od komšija, sa njima se sve svodi na buku. Pritom su i oni nadzidali taj sprat, ta cela zgrada je kao tehnodrom, kada uđeš unutra neke katakombe.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Takođe, problem je i sa strujom. Šta se tu dešava?

Nama očigledno kradu struju, meni sada nije jasno ko to radi. Imamo tri brojila, dolazio je čovek električar - pogasimo sva svetla i sve, brojilo i dalje radi, neko krade struju. Da ne grešim dušu, da li je gospođa koja prodaje šešire ili neko treći...

Postojao je i fond za struju, ali vam je tokom pljačke ukraden sef u kojem je bilo 100.000 dinara.

Da. Svakako se trudimo da plaćamo struju. Na početku smo imali mnogo više entuzijazma. Inače, tada su i računi bili veći, bio je zimski period kad smo tek ušli unutra. Postojao je i dug za struju i to smo hteli da pokrijemo. Tada je bilo mnogo više donacija i svega. U jednom trenutku se ispostavilo da postoji problem, postoje EPS Snabdevanje i Elektrodistribucija. Hteli smo da platimo struju, ali nikada nismo dobili informaciju gde treba da se plati. I onda smo od ovog leta samo počeli da uplaćujemo na žiro-račun, onako simbolično. Mislim, ne simbolično, onoliko koliko se potroši, ali meni je žiro-račun simboličan. Više iz neke moralne obaveze, ne znajući gde te pare stvarno idu. Između 10.000 i 15.000 mesečno plaćamo, to je za period kada smo u bioskopu. Gde to legne, ko zna.

Idete na pauzu preko zime, šta će biti posle?

Pauza preko zime, neće biti do proleća ničega. Nećemo izaći, ali okolnosti će se promeniti.

Kako?

Videćemo šta možemo da uradimo posle pauze. Pravna situacija je zamršena, nas nema mnogo.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Koliko tačno?

Između 15 i 20. Svako ko dođe je okupator i mi gledamo koliko god možemo ga uključimo u rad. I mi ponekad nameštamo projekcije dok ljudi ulaze u salu, mogu da pomognu, urade nešto, bace đubre... A u sam bioskop su dolazili svakakvi, bio je taj jedan sa kerom na početku koji je lajao celu projekciju pa smo morali da ga izvedemo napolje. Ljudi su konformisti, zato nas i ima 15. Od 200 smo se sveli na 15. Mi smo sada jedna inicijativa, pa makar tu bio jedan čovek, koja funkcioniše bez bilo kakve podrške, nadoknade, bilo kakve deklarisanosti, političke podrške. Stvarno smo sami, apsolutno smo sami ne samo protiv države nego i čitavog sveta. Funkcionišemo na osnovu sopstvenih pravila i tako će biti koliko god budemo mogli. Spremni smo na posledice i s time se suočavamo svakodnevno.

Pričaj mi o početku, upadu, čišćenju, kampovanju po zimi...

Krenulo je stihijski, ima gomila tekstova o tome. Prva grupa i prvi nalet imali su konkretnija politička očekivanja. Svelo se na grupu ljudi koja se bavi održavanjem bioskopa, ali mislim da to ne umanjuje značaj političkog gesta. Taj prvi nalet je trajao šest meseci. Tada smo spavali u bioskopu, stvarno smo to tada doživljavali kao ratno stanje. Za nas je bilo bukvalno pitanje života da li ćemo taj bioskop da sačuvamo, po svaku cenu. Bilo je i napada, fizičkih... Pojavljivale su se grupe kojima je to smetalo ideološki, ljudski, branili smo se. Vremenom smo i mi postali mudriji, evoluirala je čitava stvar, način na koji borba može da se produži i opstane. Ljudi koji su bili tu su posle određenog vremena organizovali su protest ‘Ne da(vi)mo Beograd’, to je taj NGO sektor koji je za to plaćen. Ovo naše je bilo odraz autentničnog bunta koji i dalje opstaje, jer ja ako pričam na nivou svoje struke, kao filmadžija, za mene je ovo mnogo veći rizik nego za nekog političara i školovanog političara koji je za to plaćen. On ništa ne rizikuje, on se bavi time. Ja rizikujem. Vrlo često dobijamo packe od distrubutera zato što ilegalno puštamo filmove, vrlo ozbiljno rizikujemo i neke neki lični kredibilitet, pogotovu oni koji su afirmisaniji; Milan Đukić, reditelj, čiji film je na primer tada odlazio u distribuciju. Bilo je komentara da je ovo sve samopromocija, ali to je palo u vodu, mi smo i dalje tu i niko od nas nema namere da bude bioskopdžija. Svaki dan je jedna vrsta spajanja onoga čime se ti zaista baviš, odlazak od toga šta voliš da radiš. Kada to nije što ti radiš jer ne postoji ništa drugo, onda tu postoji nivo žrtve. Ne želim da nas predstavim kao jadnike i mučenike, nismo to, ali postoji jedan nivo odricanja.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

U prevodu, ti kažeš da vi od čuvanja Zvezde ne živite.

Tako je. Živimo za to, ne živimo od toga. Naravno, ne svi, ima nas različitih. Nekome je ovo sve u životu.

Kako se to završilo sa njima?

Mi smo njih bukvalno isterali napolje, to jest sami su otišli. To govori o njihovom potencijalu, mlađi smo od njih, manje nas je bilo. Nije dovoljna borba ova. Oni su ekspozitura, poltronska i sve to što rade je amaterskog tipa. Instrumentalizovali su mlade umetnike, kao što su sada instrumentalizovali Savamalu i Beograd na vodi. Nezadovoljstvo traži jednu vrstu manifstacije. To je ništa sem oportunizma. Uvek sam smatrao da revolt treba da bude odraz nečega autentičnog, ako ti nešto smeta onda traži način da to iskažeš. Kod njih je to poslovna stvar, sa njima si samo saradnik u najboljem slučaju. Sa njima, ti si činilac u postizanju njihovog cilja. To se vidi u borbi protiv Beograda na vodi. To se vidi i po finansiranju, nije čak ni teorija zavere. Podjednako su politika kao i oni protiv koga se bore, zato je to trulo, zato neće prevazići broj koji imaju. Naravno, ne želim im zlo.

Kada ste se poslednji put čuli sa formalnim vlasnikom, Nikolom Đivanovićem?

Jako davno. De fakto je to Nikola Đivanović, a sada zvanično direktor tog preduzeća koje je ponovo postalo aktivno u Agenciji za privredne registre je Miroslav Cenić, firma Beograd film. To zvanično postoji kao firma, mislim kao društvo sa organičenom odgovornošću.

Foto: Pokret za okupaciju bioskopa

Da dođe neki potpuni stranac u Srbiju i da te pita šta je to okupirani bioskop Zvezda, šta bi mu odgovorio?

Zvezda je za mene bunt. Lični bunt protiv nametnutog. Ceo život imam problem sa autoritetom, a nikad nisam pronalazio sebe u kolektivnim protestima, verovatno iz istih razloga. Za razliku od nekih kolega koji su privučeni privremenim hajpom napustili bioskop čim je medijska pažnja splasnula, ja sam se najbolje osećao u tišini. Ta tišina u centru i vakuum koji te usisa čim uđeš u oronulu zgradu je nešto neverovatno. Potpuno isključenje života i rupa u vremenu. U svakoj cigli zgrade oseća se starost i istorija, energija prošlosti. Niko više ne pristaje da bude otpadnik u društvu koje stvara otpad, biti tako nešto, pa čak i privremeno, doživljavam kao ličnu pobedu. U vremenu sveprisutnog konformizma, podsetiti nekog na starca koji ćuti u udaljenoj vukojebini ali i te kako ima šta da kaže o životu - jeste razlog okupacije Zvezde, i to nam se uz sve napore salonskih teoretičara ne može osporiti.
Već tri dana poslovno pratim Bundestag, delegaciju koja je ovde, kao fotograf, za kintu. Pošto su oni prilično otvoreni i liberalni po pitanju bilo kakvog dijaloga, baš sam razmišljao šta bih im rekao. Šta bih rekao nekome ko može da pomogne? Onda sam se setio ko je sve dolazio tu. Cipras, dolazio je Saša Radulović pre kampanje... U suštini je ovo u jednom trenutku imalo politički potencijal koji je određenim oportunistima mogao da pomogne u političkoj karijeri. Nismo bili toliko politički pismeni, upućeni u te metode i mehanizme, mi smo to odbijali. To se u suštini pokazalo kao velika mudrost. Ni u jednom trenutku se nismo deklarisali. Mogli smo da budemo kao mladi ogranak Dosta je bilo, SNS...
Ovo za nas predstavlja veoma intimnu i ličnu stvar. Dosledni smo tome. To može da zvuči nekako metafizički, ali nije. Ovo je prvo naše upoznavanje sa nama samima, sa jednom vrstom odgovornosti, a to je nešto što je mnogo dragocenije od toga da kao uđemo u neke pravne, formalne okvire. Spasti ovu zgradu svakako znači pomak u lokalnoj i kulturnoj politici. Država se pokazala kao disfunkcionalna, ne osuđujem, to je logičan sled događaja. Samo što mislim da ljudi koji osećaju neku vrstu odgovornosti i možda imaju potencijal da tako nešto urade, mislim da bi trebalo pustiti ih na miru. Ako bih tražio pomoć to bi bilo u smislu da nam đubretari koji su razbili prozore ne navlače bedu na vrat, svi drugi faktori koji treba da se ispoštuju to je sled koji će doći sa normalizacijom. Nije bio cilj da upiremo prstom nego da nešto uradimo.

A sada zamisli da dođe neko ko nikada nije gledao nijedan film, neko ko nikada nije ni čuo da film postoji i pita te šta je to. Šta bi mu rekao?

Film je vrsta manifestacije duhovnog. Naravno postoje različiti filmovi. On je medijum koji se koristi u različite svrhe -za profit, politički... Ovo je bio vapaj duha, a u isto vreme i politički čin. Imali smo ogroman problem da to u isto vreme i spojimo i razdvojimo. Retko čovek može da bude i jedno i drugo. Ljudi funkcionišu na različite načine, kao hirurg i pop. Za mene film je emocija, duh i emocija. Za mene je film sve. Kralj svih umetnosti, u njemu je sublimirano mnogo drugih umetnosti. Kao takav je unikatna stvar. Sve. Duh jednog naroda.
Bioskop je najbolji primer, ne mogu da kažem ni privatizacije, nemam ništa protiv privatizacije, već protiv kriminalnog neosećaja koji je surov. Tu nema krivca, mada postoje, makar bili deo predstavničke vlasti. Omogućiti tako nešto je zločin, ko god da stoji iza toga. Mi svakodnevno ukazujemo na to. Ako nama 350 građana dolazi da gleda film svakog dana, sa sve onom žutom flekom na platnu i plafonom koji će da otpadne, onda mora da grešiš negde. Ima želje, ima energije.

Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)