Petrovci: Mitke je pravi balkanski Hamlet

Piše: Daliborka Alihodžić

Publici na Letnjoj pozornici tokom Festivala glumačkih ostvarenja u niškoj Tvrđavi poklonio se i Enver Petrovci, kao deo glumačke ekipe filma “Braća po babine linije”. U filmu ima epizodnu, ali zapaženu ulogu srpskog seljaka, ali je aplauz pokazao da je ostao upamćen kao izuzetan umetnik.

Petrovci je kao beogradski student, koji je glumu završio u klasi Minje Dedića, sa Darom Džokić, Danicom Maksimović, Dragoljubom Dendom, Branislavom Lečićem, gotovo dve decenije na ovdašnjim scenama nanizao uloge koje su ostale upamćene po snažnoj ekspresivnosti. Pamte se i njegova ostvarenja u sropskoj i jugoslovenskoj kinematografiji.

* Povratak nije bio na“velika vrata”, ali je zapažen. Kako je došlo do saradnje?

- Da budem potpuno iskren meni nije bila bitna uloga, već sastanak i rad sa Radošem Bajićem. Uloga je mogla biti mnogo veća, mogla je biti još manja. Prvo sam rekao “dolazim”, pa tek onda pročitao tekst, iako to nikada ne radim. U stvari, to mi se dogodilo još samo kada sam u Skoplju radio sa Slobodanom Unkovskim, po meni najvećim pozorišnim rediteljem. Kada me je on pozvao, nisam ga ni pitao šta igram.

* Otkud toliko poštovanje prema Radošu Bajiću?

- Radoša znam odmalena, još od studentskih dana i to vrlo dobro. Družili smo se, ali smo se i tukli. Kada kažem tukli, mislim na boks, jer smo zajedno trenirali. Nikada neću zaboraviti njegovu monodramu “Led”. Bila je hrabrost da student napiše monodramu, a pritom je bila i veoma uspešna. Zavideo sam mu jer je za razliku od mene počeo da piše mnogo ranije. Ali, ja nisam imao tu hrabrost.

* Da li će biti još saradnje sa stvaraocima sa ovih prostora?

- To nije do mene. Do mene je da kažem “da”, a do drugih je da mi ponude ulogu. Trebalo bi da radim film sa Mimom Karadžićem u Crnoj Gori, u Ulcinju. Reč je o jednoj finoj melodrami. Poverio mi je ulogu čoveka kome je umrla žena. Da bi se prisetio života sa njom moj lik odlazi da poseti Adu Bojanu, gde su se upoznali, rađali decu. Uplakan je i tužan, jer mu svaki kamen budi uspomenu na voljenu ženu. * Da li je došlo vreme da još jedno odigrate Mitketa u “Koštani” Bore Stankovića?

- Diplomirao sam sa Mitketovim monolozima. Kada sam pročitao “Koštanu” ja sam bukvalno razgovarao sa Borom Stankovićem. Znam da mi mnogi ne veruju, čak mi je i žena zabranila da pričam o tome. I tako, malo-pomalo, pa razgovaramo. Znam da zvuči malo čudno, ali ja verujem da je Bora to za mene pisao. Za razliku od drugih profesija, pisanje za pozorište, je nešto što, kad god da je napisano, čeka glumca koji će to odigrati. Jednostavno se rodi glumac koji će to protumačiti kako treba. E, ja sam taj Mitke. Sve koje sam prethodno gledao u toj ulozi, igrali su je lepo i zgodno, ali ona je za mene pisana. Nažalost, kratko sam je igrao, godinu ili dve, i nije me mnogo ljudi videlo. Šteta je što predstava nije snimljena da ostane za sledeće generacije. Stalno govorim kako bih želeo da još jednom odigram Mitketa, a onda mi ne bi bilo žao i da umrem. Ne, nisam patetičan. Posle toga ne bi više imalo smisla bilo šta drugo da glumim. To je balkanski Hamlet. Srpski narod nije svestan koliko je Bora Stanković veliki. Nikada to nisu shvatili. I sad dok pričam o njemu ja se ježim. Samo pogledajte njegovu sliku. To je najlepši muškarac koga sam ja video.

* Otkud kod vas taj čuveni “dert” koji se ne može prevesti niti objasniti?

- Svaki muškarac koji živi u provinciji je Mitke. Provincija ne može mnogo toga da pruži i okolnosti u njoj sputavaju ljude da žive.

* Pobedili ste i u takmičenju “Ples sa zvezdama” koji je organizovala televizija u Tirani. Malo ko je znao da imate taj talenat?

- Balet sam učio kod slavne Jovanke Bjegojević, koja mi je govorila da sam najbolji baletan među glumcima. Tako je rekla, pa ako je lagala ona mene, onda lažem i ja vas. Ako išta poštujem u svetu umetnosti to je balet. To je jako težak i nezahvalan posao za naše prilike. Samo zbog baletskih igrača postao bih ministar kulture, da bih mogao da im dam veliku platu, dve-tri hiljade evra. * Šta se dešava sa vašim “Očevim pozorištem” u Prištini?

- Sve što sam imao uložio sam da se izgradi to pozorište. To je malo pozorište sa sto sedišta. Očekivao sam da će me podržati Ministarstvo kulture i vlada, ali ih to apsolutno ne zanima. Možda bi ih zanimalo da sam bio u partiji. Ali, ako sam u partiji onda ne mogu biti umetnik i ne mogu biti profesor. Ne razumem profesore koji su u partiji, to nema smisla. Kako neko ko je na taj način angažovan može da uči moje dete, a da mu verujem. Zabranio bih profesorima, oficirima, policajcima da se bave politikom dok obavljaju te poslove.

* Može li umetnost da bude nova spona na Balkanu?

- Imam ideju koju niko ne sluša. Siguran sam da i među balkanskim glumcima ima sjajnih ideja. Nažalost, političari drže pare i oni će učiniti nešto na tom polju samo ako smatraju da je za to vreme. Njih ne treba slušati. Sport i kultura moraju da budu ispred politike. Moj cilj je da mi damo primer političarima, kako bi se oni promenili. I to što me Radoš pozvao je hrabrost. I to što sam ja prihvatio je hrabrost, jer se uvek može naći neko ko će nam zameriti. Nije se to desilo, ali je moguće. Moramo da im dokažemo da postoji dogovor i da do njega treba doći što pre.