"Ovo su i dalje zemlje jednoumlja"

Piše: Radmila Radosavljević
Izvor: novosti.rs

Kod nas je nostalgija postala gotovo kao uvreda. Kada neko kaže da je jugonostalgičan, onda se u najmanju ruku mora uplašiti da ga neko ne napadne na ulici. Jer, i samo sećanje na zemlju u kojoj smo nekada zajedno živeli danas je nešto negativno - kaže Nenad Puhovski, poznati hrvatski filmski i pozorišni reditelj, scenarista, direktor producentske kuće "Faktum". Puhovski, koji je profesor filmske i televizijske režije na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu, obreo se ovih dana u Beogradu, gde je na upravo završenom festivalu "Beldoks" prikazan njegov novi dokumentarac "Generacija 68", intimistički omaž ljudima koji su ovaj svet hteli da učine boljim.

Zbog čega smatrate da je važno da se priča o šezdesetosmašima opet oživi?

- Zato što mislim da nije sasvim ispričana. Ta moja generacija šezdesetosmaša je nestala, više se ne čuje, a bila je, zapravo, vrlo naivna i tiha. Ja sam u ovom filmu pokušao da kombinujem nostalgiju za tim vremenom, ljudima i tadašnjom zemljom, sa prihvatanjem vlastite odgovornosti za društvo koje je posledica toga što nismo uspeli sa svojim projektom. Mi smo u toj revoluciji socijalizam u kojem smo živeli hteli da učinimo boljim, ljudskijim, pre svega manje rigidnim. Želeli smo da popravimo društvo, ne da ga rušimo, hteli smo zemlju socijalne pravde i jednakosti, i preuzimanje odgovornosti nad svojim životom. To, naravno, nije uspelo. Ovaj film je nastao iz toga što donekle prihvatam odgovornost prema svetu koji ostavljamo mlađim generacijama, i koji smo mi, hoćeš-nećeš, skrivili.

U filmu vidimo Žilnika, Jagodu Kaloper, Slavenku Drakulić, Stevu Žigona, šta danas znači ta sintagma šezdesetosmaši?

- Čitao sam nedavno tekst jednog hrvatskog političara, koji je 68. upotrebio u vrlo negativnom kontekstu komunističkih zabluda i političkih eksperimenata. Ne slažem se, naravno, s tim, ali ono šta danas ljudi misle o 68. zavisi od toga ko govori o tome. Moja generacija misli o 68. kao o projektu koji smo započeli i nismo uspeli da ostvarimo, drugi misle da smo hteli reboljševizirati društvo, treći da smo bili na granici da pronađemo ono što je lična sloboda svakog čoveka. U svemu tome meni se čini jedino važnim da smo u revoluciju ,68. ušli sa puno srca i strasti, i da smo to radili pomalo smešno i naivno za današnje prilike. Krenuli smo, probali, i kad je došlo otrežnjenje, ničega nije bilo od naših želja - videlo se da nam takve društvene promene neće dopustiti. Vaša generacija imala je parolu "Socijalizam sa ljudskim licem", danas ne vidimo da iko traži "kapitalizam sa ljudskim licem?

- Problem je u tome što niko i ne postavlja pitanje kapitalizma, i taj kapitalizam se veoma dobro drži. To je ono što je tužno. A mi prelazimo u surovi, robovlasnički sistem, i kad sa mladim ljudima razgovarate o tome, oni kažu - vi ste potrošili ideju o socijalnoj pravdi, a mi se suočavamo sa realnošću. Ali, čim neko pristane na realnost, već ima problem. Mislim da ne treba pristajati, nego da društvo treba menjati ka nekom idealu.

Šta mi vidimo kao ideale današnjeg društva?

- To što vidimo uglavnom je skandalozno i tragično. Prolazimo prvobitnu akumulaciju kapitala, što bi rekao Marks, prolazimo pljačku, o kojoj je Krleža govorio još u "Glembajevima". Taj proces će trajati još neko vreme, jer još nisu sve opljačkali do kraja. U Hrvatskoj svedočimo o poslednjim trzajima pljačke i privatizacije, kao i u Srbiji, ali se niko ne usuđuje da kaže - čekajte, ljudi, pa to je naše. Mi smo vlasnici, mi smo plaćali porez državi kada je to stvarano, dajte nam naš deo. Kad nam političari kažu da mi hoćemo besplatno školstvo, ili besplatno zdravstvo, to je bezobrazluk zadnje vrste. Plaćam zdravstveno osiguranje četrdeset pet godina i sad meni neki klipan kaže da hoću da se lečim besplatno!

Ovih dana ponovo se aktueliziraju vaši dokumentarni fimovi o devedesetim. Tomislav Merčep, o čijim zločinima nad srpskim civilima govorite u "Paviljonu 22", osuđen je na pet i po godina zatvora.

- Kad su stigle devedesete, smatrao sam da se jedino mogu baviti temama kojima se niko drugi u tom trenutku nije želeo baviti. Na taj način sam zeznuo svoju, pod znacima navoda "karijeru", jer sam verovatno mogao mnogo mirnije živeti da se nisam bavio tim pričama i temama. Savest mi, međutim, nije to dopuštala, a vreme pokazuje da ih je trebalo uraditi. Tako je nastao i dokumentarni zapis "Paviljon 22", koji je prikazivan i u Županijskom sudu tokom suđenja Merčepu. Jedinica "merčepovaca" kojom je lično komandovao bila je smeštena jedno vreme u Paviljonu 22 Zagrebačkog sajma. Ovih dana ponovo se aktueliziraju vaši dokumentarni fimovi o 9devedesetiim. Tomislav Merčep, o čijim zločinima nad srpskim civilima govorite u "Paviljonu 22", osuđen je na pet i po godina zatvora.

- Kad su stigle devedesete, smatrao sam da se jedino mogu baviti temama kojima se niko drugi u tom trenutku nije želeo baviti. Na taj način sam zeznuo svoju, pod znacima navoda "karijeru", jer sam verovatno mogao mnogo mirnije živeti da se nisam bavio tim pričama i temama. Savest mi, međutim, nije to dopuštala, a vreme pokazuje da ih je trebalo uraditi. Tako je nastao i dokumentarni zapis "Paviljon 22", koji je prikazivan i u Županijskom sudu tokom suđenja Merčepu. Jedinica "merčepovaca" kojom je lično komandovao bila je smeštena jedno vreme u Paviljonu 22 Zagrebačkog sajma.

Nedavno ste izjavili da nikada nije bilo tako teško uspostaviti komunikaciju sa ljudima na vlasti, čak in u vreme Tuđmana, kao danas.

- Ima jedan dobar izraz mog prijatelja koji kaže da mu se trenutna situacija u Hrvatskoj čini kao igra "Ne ljuti se čoveče" - baciš kocku i dođeš na polje koje kaže sad idi šest koraka unazad. Videćemo šta će od svega toga biti, ja se još uvek nadam, premda više nisam tako naivan kao ,68, i nemam dokaz za nadu. Mislim da se u velikoj meri radi o ideološkoj retorici hrvatske vlasti, koja time, zapravo, sakriva neke druge stvari, pre svega ekonomske. Prodaju nekih firmi, recimo.

Gde vidite dominantni problem u ovim našim zemljama?

- Uvek sam mislio da je osnovni problem pitanje čovekove slobode, ali naš najveći problem je rat. To je situacija u kojoj čovek ima samo jedan izbor - da ostane, ili da ne ostane živ. Mogućnost smanjenog izbora je idealna za uvođenje nedemokratskog sistema, zato što proizlazi iz te situacije, i mi smo u suštini jedna nedemokratska sredina, i dugo ćemo to biti. Jer, u trenutku kad je trebalo da dođe do demokratskih otvaranja, devedesetih godina, na ovom prostoru je bio rat, i vratio stvari na to, ili ću ja tebe, ili ćeš ti mene... Sigurno da tu nema ni "d" od demokratije, a posle takvih događaja moraju da prođu najmanje tri generecije da bi čovek mogao da kaže da, ja imam izbor a, b, c, d i e. Mentalitet ljudi koji dvadeset godina posle rata razmišljaju "ili ja ili on" je nešto što sigurno nije zdravo ni za kakvo demokratsko razmišljanje.

Šta je ono što nam je danas najpotrebnije?

- Pluralističko društvo, ono nam je potrebno kao bitan preduslov demokratije. Mi smo još uvek zemlje jednoumlja. Ta jednoumlja se smenjuju, ali ostaju jednoumlja, i uvek je problem u onom drugačijem. Zato smo mi nastavili isti mentalni sklop, a rat nam je samo pomogao u tome. I to je ono što je strašno. Rat je napravio to da se ljudi i dalje metaforički gledaju "preko nišana". Kako i zašto je do rata uopšte došlo, o tome su razne teze, i o tome možemo razgovarati. Međutim, to "ili - ili", "crno - belo", jeste najveći problem na ovim prostorima. I to u svemu. Ta nepopustljivost prema drugačijem samo ukazuje da smo mi jednoumna, nerazvijena društva. A kako su naši klinci odgajani u sistemu koji ne promoviše različitost, nego razvoj novih jednoumlja, biće potrebno veoma mnogo vremena da se to popravi.

Da li postoji nešto što može da ulije nekakav optimizam?

- Na ličnom planu, i na mikroplanu, naravno da postoji. Na makroplanu, malo teže, jer je za to potrebna kritična masa. Na ovom prostoru, kao što govorim i u filmu "Generacija 68", tu kritičnu masu je teško postići. Vi ste u Beogradu svojevremeno imali nekoliko hiljada ljudi koji su zbog izborne krađe tri meseca hodali zaleđenim ulicama, dok su se oni protiv kojih se protestovalo zaključali u svojim uredima i čekali da to prođe. A na Islandu, za samo dvadeset četiri sata, 120.000 ljudi je bilo na ulici i oni su rekli svom premijeru - siđi sa vlasti. I to samo zbog računa njegove žene u nekoj banci u inostranstvu, što se kod nas smatra normalnim. I on je sišao. To je najbolji pokazatelj šta je pogrešno u našim društvima.