Mićanović: Ovde ima previše istorije

Piše: Radmila Radosavljević

Izvor: novosti.rs

Glumačka posebnost Dragana Mićanovića, jednako uzbudljiva u pozorištu i na filmu, uvek može da fascinira publiku. I kad igra sa svetskim zvezdama, Rejfom Fajnsom, Džerardom Batlerom, Vanesom Redgrejv, Entonijem Hopkinsom, Frankom Nerom, on ostaje "glumački aristokrata", kao što je to i ovde.

Dve poslednje premijere Mićanović je imao na ovogodišnjem Festu - u trileru "Novajlija" Keja Berija, i u "Procepu" Dejana Zečevića. Prvi srpski naučnofantastični film 28. aprila ušao je u bioskope.

- "Procep" je nešto novo za našu kinematografiju. Neki mladi ljudi puni entuzijazma pokušavaju da proguraju koncept žanrovskog filma koji ovde nije uobičajen, a ja volim da učestvujem kada se nešto novo istražuje - kaže Mićanović. Da li je ovaj žanr ipak vrsta glumačke relaksacije za vas?

- Svaki film je avantura za sebe, a kad se prave žanrovski filmovi sa dosta akcije, meni je to uzbudljivo. Sada imam premijeru turskog filma "Madži" reditelja Hasana Karacadaga, koji sam snimao u Istanbulu. To je bajkovita, naučnofantastična priča sa Majklom Medsenom i Stivenom Boldvinom u glavnim ulogama. Igram jedan od značajnijih likova, i uopšte ne ličim na sebe. Imam scenu u kojoj iz mog tela izlazi šejtan potpuno sumanutog izgleda.

Šta je odlučujuće da biste prihvatili neku ulogu?

- Tekst. To važi za film, posebno za pozorište. S vremena na vreme naiđe period kada se zasitim preteranog broja predstava koje moram da držim u glavi. A uglavnom su to glavne uloge. Trenutno, u mojoj glavi borave Porcija iz "Mletačkog trgovca", Tartif, Don Žuan, Aleksa Žunić iz "Sumnjivog lica", Fortunato iz "Ribarskih svađa", uobraženi bolesnik Argan. To je dosta i već malo opterećuje, i zato ima više faktora koji utiču na to da li ću prihvatiti neku ulogu. Reditelj, pre svega, mora da me ubedi zašto radimo tu predstavu, i zašto baš danas treba da igram tu ulogu.

Kako nosite sve te likove u sebi, šta se dešava sa njima?

- Brzo ih šaljem u "penziju", iako ih vucaram sa sobom. A svaki od tih junaka ostavi neki ožiljčić u meni. Ovih dana snimao sam za RTS nekoliko monologa Šekspira, povodom četiri stotine godina od njegove smrti. Uzeo sam "Biti ili ne biti" iz "Hamleta", koga sam igrao iks puta pre petnaestak godina. Bilo mi je potrebno da samo pogledam tekst i da ga se setim u celosti. Da se čak setim i kako sam ga igrao, šta sam tada mislio, i gde sam ga sve igrao. Hamlet je tu - kad ga probudim, on se vrati. Onda će opet da zaspi u meni.

Igrali ste Fortinbrasa u "Hamletu", u Šekspirovom pozorištu, u Glob teatru u Londonu. U vašem životu postoji čitav "čvor" vezan za ovo delo?

- U "Hamletu" sam prvo igrao Learta, lika koji napušta domovinu i odlazi u inostranstvo. Premijera je bila 1992, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kad sam iz Beograda otišao u London, u Glob teatru sam igrao Fortinbrasa, koji je stranac. A 2005. premijerno sam igrao Hamleta na Gradu teatru u Budvi. Tu su i druga Šekspirova dela, "Romeo i Julija", "Bogojavljenska noć", "San letnje noći", "Mletački trgovac", film "Koriolan", i bila je velika sreća igrati u njima. Kako se iz tih klasičnih dela vrednuje i sagledava naš svet?

- Sve velike klasične teme dokazuju da ljudi ništa nisu naučili od istorije. Svet danas globalno živi u nekakvim bolesnim društvima, gde je svako zatvoren u svojoj čauri, zagledan u sopstveni interes. Ali moja generacija je devedesetih godina ovde preživela i teže doba. Ovo vreme jeste ispalo iz zgloba, ali je doba ratova na Balkanu bilo monstruozno. Sada je era ljudske pohlepe i otuđenosti, surovog kapitalizma koji je naglo došao u Srbiju. Moja generacija, danas već u srednjem dobu, sada treba da se snađe kako čestito da preživi u talasu otimačine i primitivizma.

Da li se vaša generacija prilagođava "nepodnošljivoj lakoći postojanja"?

- Shvatam da živim na prostoru sa previše istorije. Za ovih četrdeset pet godina, koliko imam, naučio sam da sam svojim društvenim i političkim razmišljanjima uvek bio manjina u ovoj zemlji, i da ću verovatno to i ostati. S tim sam se pomirio, i nekako mi je lakše. To jeste vrsta eskapizma, ali moja generacija se borila da osvoji bar jednu tekovinu - tukli smo se po ulicama devedesetih godina protiv jednog autoritarnog režima.

Šta čini optimističku sliku naše današnjice?

- Za mene, to je moja profesija. Od toga što na ovom prostoru živimo u malim zemljama, puni bolne istorije prema komšijama, podeljeni klasno, društveno, jer ideologije više nema, osiromašeni do krajnjih granica, na rubu Evrope - branim se poslom koji je prelep. Moj posao mi omogućava da radim važne stvari, velike teme i dela. Kroz svoju profesiju, ja živim avanturu - igram se. Odatle crpim energiju da idem dalje, iako je oko mene sve poprilično zatrovano, nepravedno i nemoralno. Želja za igranjem je baza mog života, koju niko ne može da mi poruši i uzdrma. To smatram privilegijom.