Milena Garfild: Mit o otadžbini se ponovo pomalja

Izvor: Danas, štampano izdanje

“Otadžbina” je drugi film koji kao producent radite sa Olegom Novkovićem po scenariju Milene Marković. Prvi je bio ”Beli, beli svet” koji je osvojio veliki broj internacionalnih priznanja. Postoji li nešto što vezuje ova dva filma?

“Otadžbina“ je drugi deo trilogije započete “Belim, belim svetom“. “Beli, beli svet” se bavio postindustrijskim beznađem koje je obeležilo početak ovog veka. “Otadžbina” nastavlja da se bavi gotovo apokaliptičnim lomovima koji su obeležili početak ovog milenijuma.

Jedne noći u Boru, za vreme snimanja “Belog, belog sveta” snimali smo u jednom napuštenom hotelu. Samo što hotel nije bio napušten. U jednom njegovom delu po sobama su živele porodice izbeglica, porodice bez ličnih karata, bez stalnog zaposlenja, bez stalnog mesta boravka, bez identiteta, bez otadžbine. Živeli su tu godinama. U nekom limbu. Posle apokaliptičnih ratova na ovim prostorima u kojima su možda bili i žrtve i saučesnici. I čekali su, “poluživeli” i možda sanjali povratak. To je bilo pre sedam godina. A danas imate to isto samo na većem segmentu pa je vidljivije: slike miliona ljudi koji bukvalno pešače Evropom i evropske države koje zatvaraju svoje prilaze i ograđuju se žicama da bi se odbranili od tih pridošlica i jedni i drugi su u potrazi ili u odbrani ili u bekstvu od neke svoje “otadžbine”. I mi vidimo pred svojim očima kako se taj stari mit o otadžbini ponovo pomalja i kako se evropska kriza od ekonomske pretvara u etničku u kojoj ponovo jačaju etnička određenja, stereoptipi, dolazi do getoizacije i do radikalizacije “drugoga”. To je slika današnjeg sveta. Pitanje šta je i gde je otadžbina će biti pitanje od čijeg odgovora će zavisiti sudbina današnje Evrope. A sva ta pitanja, nažalost, desila su se prvo ovde, na ovim prostorima. Ideja i sam film nastali su mnogo pre izbegličke krize koja je zahvatila Evropu kao što je “Beli, beli svet” kao rudarska opera nastao pre svetske postindustrijske krize, pre propasti Detroita. Oba filma su samo nagovestila, možda samo u svojim vrlo specificnim epilozima neka da tako kažem presudna pitanja novog veka, a ta pitanja su potom ”eksplodirala” i pokazala se kao goruća pitanja. Tako ja vidim vezu ova dva filma kao dva dela trilogije o našim vremenima.

Premijera “Otadžbine” će biti 3. marta u okviru nacionalne selekcije ovogodišnjeg FEST-a. Kako vidite ulogu filmskih festivala danas?

Veoma smo srećni i počastvovani što nas je FEST uvrstio u svoju nacionalnu selekciju. To je ne samo priznanje filmu već i mogućnost da film vidi prava i predana filmska publika. Kod nas ne postoje specijalizovani art bioskopi i veoma je teško prikazivati autorske filmove koji ne pripadaju multipleks bioskopima u koje publika dolazi sa potpuno drugačijim očekivanjima i potrebama. Zato je FEST kao i drugi veliki festivali sa publikom koju čine ljubitelji filma idealno okruženje za ovakvu vrstu filmova.

Festivali su veoma bitni jer su mesta na kojima se od filma prave događaji. Festivali su kao velike izložbe filmova neka vrsta praznika pokretnih slika. Kao što su i festivalske nagrade važne iz istih razloga. Ja ne verujem mnogo u takmičenje kad je umetnost u pitanju jer je umetnost nemerljiva. U nekom dugoročnom smislu nagrade nisu presudne, ali su bitne kao sredstvo podrške umetnicima. Ali nagrade su i subjektivne, jer nekad morate da se opredelite između jednako vrednih, između, recimo, Tolstoja i Dikensa. A nekad i sasvim pogrešite. Niko ne zna ko je dobio Nobelovu nagradu one godine kada je Tolstoj “izgubio”.

Kako vidite situaciju u srpskoj kinematografiji danas?

Oleg Novković i Milena Marković, koja je pisac scenarija za oba filma, se bave složenim temama i imaju veoma jak autorski rukopis koji je prepoznat i cenjen u evropskim filmskim krugovima, pa i u nekim drugim delovima sveta, poput obe Amerike. Mislim da je za Srbiju od presudnog značaja da podržava ovakve autore koji su poznati u svetskim krugovima. Umetnički film možda nema široku publiku ali on predstavlja srpsku kulturu, talente, pa ako hoćete i jezik, specifičnu osećajnost sa ovih prostora. Film jeftinije, lakše i češće putuje od pozorišta, izložbi ili orkestara. Film brže i lakše komunicira sa širim segmentima publike. Možda autorski film nema široku publiku ni ovde pa ni u svetu, ali svakako ima svoje poklonike, ljubitelje i poznavaoce.

On nije industrija, kako se često naziva, već deo kulture. On je umetnost koja nas predstavlja svetu i koja na kraju krajeva ostaje iza ovih vremena kao deo naše kulture i nasleđa. Ni druge oblasti koje nazivamo umetnošću nemaju široku publiku ali ne mogu da prestanu da postoje, jer onda bi sve prestalo da postoji pošto danas ni televizija više nema masovnu publiku kakvu je nekad imala. To je realnost današnjeg sveta. I film u tom smislu postaje sve bliži ostalim umetnostima. Publika je naravno veoma važna jer bez publike što je vrlo precizno rekao ministar kuture umetnost postaje kućna zabava, ali “brojevi “ su se svuda pa i u filmu promenili i danas je veoma važno podržati filmove koji su deo kulturne strategije, jer oni bez podrške neće postojati.