43. FEST otkrio svoje prve adute

To je 1. febraura objavljeno na sajtu Festa, a detalje programa saopštiće 2. februara novi umetnički direktor Festa Jugoslav Pantelić i novi selektor Mladen Đorđević na konferenciji za novinare u Skupštini Beograda, na kojoj će govoriti i sekretar za kulturu i predsednik Odbora Festa Vladan Vukosavljević i direktor Centra beogradskih festivala Milan Lazović.

U filmu „Sen Loran“ glavne uloge igraju Gaspar Ulije, Žeremi Renije, Lui Garel, Lea Sejdu i Helmut Berger.

Prošlo je više od šest godina od smrti Iva Sen Lorana (Yves Saint Laurent), ali čuveni dizajner daleko je od zaborava. Njegova modna marka i dalje je jedan od najjačih svetskih brendova, a veliko interesovanje privlači i njegov buran privatni život na osnovu koga su prošle godine snimljena dva filma.

Biografski film „Yves Saint Laurent“ (2014) dobio je odobrenje od Pjera Beržea, dizajnerovog dugogodišnjeg poslovnog i životnog partnera. Film, „Sen Loran“ koji će videti publika Festa malo je slobodnija verzija, fokusirana više na samog dizajnera i njegovu priču, nego na priču koju je o njemu želeo da plasira Berže. Bertran Bonelo se često karakteriše kao pripadnik takozvanog „novog francuskog ekstremizma“, koji čine transgresivni filmovi i reditelji poput Fransoa Ozona i Gaspara Noe. Bonelovi prethodni filmovi kao što su „Pornographer“, „Tiresia“, „House of Tolerance“, bave se kontroverznim temama poput pornografije, transrodnosti i života u bordelu.

Uprkos tome, Bonelo je miljenik kritike i festivala, a pogotovo Kana gde je redovan gost i nosilac nagrade Fiprescija, kao i tri nominacije za Zlatnu palmu.

Njegova verzija Sen Loranove priče je sve samo ne klasična biografija. Film je raskošno umetničko delo, na momente nadrealno i hipnotišuće. Fotografija i muzika se izdvajaju kao najjači elementi, zajedno sa fantastičnim glumačkim ostvarenjima.

U naslovnoj ulozi briljira model i glumac Gaspar Ulije, našoj publici najpoznatiji po ulozi u filmu „Veridba je dugo trajala“, za koju je dobio nagradu Cezar. Beržea tumači Žeremi Renije.

U novom zdanju Jugoslovenske kinoteke u okviru Festa biće prikazan filmski omaž Mileni Dravić, koja je od filma, preko pozorišta i televizije u preko 50 godina dugoj karijeri postala jedna od najvoljenijih domaćih glumica.

Njena karijera počela je 1959. ulogom u filmu „Vrata ostaju otvorena“, nakon čega su se nizale uloge, pa je odlučila da upiše glumu.

Prvi veliki uspeh doživela je 1962. kada je osvojila Zlatnu arenu u Puli za „Prekobrojnu“. O partizanskom filmu je nemoguće govoriti bez pominjanja Milene Dravić i njenih sjajnih uloga u filmovima „Kozara“, „Sutjeska“, „Bitka na Neretvi“.

Igrala je i filmovima drugačijih autora, u crnom talasu, u nekolko filmova Puriše Đorđevića - „Kros kontri“, „Jutro“ (nagrada Zlatna Ruža u Veneciji), „Biciklisti“ (Zlatna arena u Puli), u kultnim ostvarenjima Dušana Makavejeva „Misterije organizma“ i „Čovek nije tica“ (fotografija sa snimanja tog filma bila je inspiracija za kampanju ovogodišnjeg Festa).

Početkom sedamdesetih započinje vezu sa Draganom Nikolićem i oni postaju najpopularniji par u Jugoslaviji zahvaljujući šou programu „Obraz uz obraz“ koji su zajedno vodili. Ipak, više uspeha u filmovima je imala sa svojim filmskim partnerom Ljubišom Samardžićem, a njihovi najpopularniji filmovi su „Ljubavni Život Budimira Trajkovića“ i „Rad na određeno vreme“ (sa više nastavaka).

Milena Dravić je u tom periodu nizala uloge koje su joj donosile pohvale kritike i simpatije publike - učiteljica u seriji za decu „Priče iz Nepričave“, uloga u filmu „Poseban tretman“ za koju je dobila nagradu u Kanu.

Tokom devedesetih uglavnom smo mogli da je vidimo na televiziji, u serijama „Metla bez drške“ i „Policajac sa Petlovog brda“, a veliki povratak na filmsku scenu označila je uloga u „Zoni Zamfirovoj“ gde je ponovo igrala sa svojim suprugom.

Poslednjih godina tek se ponekad pojavi na platnu ili malim ekranima - u filmovima „Agi i Ema“ i „Ljubav i drugi zločini“, kao i u serijama „Pozorište u kući“ i „Sinđelići“.

Paralelno je gradila reputaciju kao vrsna pozorišna glumica. Nekoliko puta je dobila nagradu Ćuran na Danima komedije u Jagodini, a takođe je nagrade za životno delo - Zlatni ćuran i Žanka Stokić, kao i statuetu Joakim Vujić. Tokom 43. Festa biće prikazana i retrospektiva jednog od najvažnijih reditelja današnjice Aleksandra Sokurova, takođe u novoj zgradi Kinoteke.

Zlatni lav u Veneciji 2011. bio je kruna stvaralaštva ovog istaknutog reditelja. Njegov put do priznanja bio je dug i naporan, često osporavan od strane filmske kritike i vlasti, ali uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji.

U više od 30 godina dugoj karijeri bavio se velikim temama - istorijom, strukturama moći i ljudskom dušom na njemu svojstven način. Dokumentovao je živote istorijskih ličnosti Hitlera i Lenjina, Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog.

Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se bavio i slučajevima običnih ljudi, apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima. Njegovi filmovi su jedinstveno estetsko iskustvo, često bez jasnog narativa, filmska poezija potpuno jasna samo njemu, a drugima ostavljena na tumačenje.

Iako je odavno privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, pravi proboj na svetsko tržište je doživeo tek 1997. sa filmom „Mati i sin“ koji je premijerno prikazan u Berlinu.

To je bio prvi u nizu svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. „Otac i sin“ nastavlja ovu studiju, a najavljeni „Dva brata i sestra“ trebalo bi da je završi.

Bavio se i ratom u tri filma u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata.