"Moj zanat" otkriva intiman svet Arsena Dedića

„Niko ne govori u filmu o Arsenu osim Arsena. Ja sam hteo da to bude film u kome samo on govori o sebi. Mene ne zanima objektivistički film o njemu i mislim da publiku ne zanima da 4-5 (kao) pametnih ljudi u krupnom planu govori da je on divan... On ima i neke scene u kojima komunicira sa (njemu) bitnim ljudima, ima i jedan mali koncert u okviru filma, ima tu puno različitih ljudi. Zapravo, svi ljudi koji su njemu bitni u životu su tu, u filmu, čak i oni koji više nisu živi, ali o sebi govori isključivo on.“

Šta te je inspirisalo i zašto baš Arsen Dedić?
Godinama sam želeo da snimim film o njemu i pokušao sam da to uradim iz perspektive fana. Kao neko čiji je život Arsen Dedić pogotovo poslednjih godina prilično obeležio. Dugo sam imao tu ideju, uverenje, da je potrebno napraviti film o njemu, jer mislim da je on jedan od poslednjih velikana umetnosti na teritoriji bivše SFRJ. Vi danas nemate takve renesansne pojave kakva je bio Arsen. To je jedan nivo, drugi je taj što je meni lično njegova muzika jako puno značila i pokušao sam da iz perspektive fana pristupim i da napravim film koji će na neki način ostati kao spomenik njemu...

Žene svih uzrasta vole Arsena Dedića - to sam primetio, a muškarci počnu da ga vole posle četrdesete. To je ono što sam lično osetio, a to su mi rekli i mnogi pametni ljudi. Ja sam jako zavoleo Arsena pole 40, a pre toga - pošto sam svoju mladost proveo u rokenrolu, on mi je bio neka figura koja je bila van mog vidokruga - znao sam neke pesme i poštovao sam to, ali nije mi bio toliko bitan. Kasnije, kada pređes 40. ti vidis da neko počinje da preslikava tvoj život, tvoje stanje i tvoje emocije i onda se zaljubiš u tu muziku – to je prosto neminovno.

-- Pročitaje i Arsen Dedić specijalni gost na otvaranju Beldocsa --

Da li je bilo teško nagovoriti Arsena Dedića da učestvuje, da govori o sebi?
Nije ga bilo teško nagovoriti da krenemo da radimo film, ali jeste da se otvori u meri u kojoj sam ja to želeo. Nisam želeo da pravim objektivistički film o njemu, nisam želeo film u kome drugi ljudi naučno-sociološki ili na bilo koji drugi način procenjuju kakva je njegova umetnost. Hteo sam da on sam govori o sebi, jer je moje ključno pitanje bilo ko je zapravo čovek koji stoji iza tih pesama koje toliko volimo? Na početku to nije išlo sasvim lako, mi smo korak po korak uspostavljali to međusobno poverenje i inače dokumentarni filmovi su igra poverenja. Pravi rad i pravo otvaranje je počelo i dešavalo se kada je snimanje krenulo. Ono što on nije znao je do koje mere sam ja želeo da on iskreno govori o sebi. I svi koji budu gledali ovaj film shvatiće da je on dosta stvari rekao o sebi koje inače ne govori. Iako mi imamo vrlo jasnu predstavu ko je Arsen Dedić, zapravo mi ne znamo ništa o tom čoveku. Kao i svi veliki umetnici on ima samo tu jednu sliku „na spolja“, sve drugo čuva za sebe i meni se čini da je u ovom filmu to nešto od svoje intime otvorio i da je to neka dragocenost ovog filma.

-- Pročitaje i intervju sa Arsenom Dedićem: Ljubav i moda --

Da li si dobio odgovor na pitanje koje te je zanimalo – ko je čovek koji piše ovakve pesme?

Dobio sam, ali mislim da će i ljudi koji ovaj film budu gledali dobiti odgovor ko je Arsen Dedić, u onoj meri u kojoj jedan veliki, ozbiljan ili genijalni umetnik dozvoli. Ono koliko se vi otvorite je mera vašeg dobrog ukusa i on se otvorio koliko je hteo i koliko je mislio da je to vredno i mislim da je to jako dragoceno.

Zašto crno-belo?

Arsenova muzika je crno-bela u onom najplemenitijem smislu i ja sam želeo da napravim film koji bar malo liči stilski na to kakva je njegova muzika. Njegova muzika je izuzetno elegantna i asocijativna i vi kada slušate njegove pesme neminovno se javljaju slike. Ja sam pokušao da vizuelno otpratim njegovu umetnost i crno-belo se prosto nametnulo kao prirodni izbor i mislim da taj film jako dobro izgleda i veliku zaslugu za to ima Boris Poljak, direktor fotografije, vrlo poznati hrvatski dokumentarista, koji je ovde napravio izuzetan posao.

-- Pročitaje i BELDOCS od 8. do 14. maja u Beogradu --

Da li je bilo reakcija tipa, zašto sad neko iz Beograda treba da snimi film o Arsenu Dedići i da za to čak ima novčanu podršku hrvatskih organizacija?

Takvih komentara nije bilo dok se film pravio. Prvo smo počeli da pravimo film sopstvenim sredstima, onda je na konkursu film dobio neke pare u Hrvatskoj (HAVC), pa u Srbiji (FCS) i praktično je napravljen kao hrvatsko-srpska koprodukcija sa jednom specifičnošću da je ovo prvi većinsko hrvatski film koji je režirao srpski reditelj.

Kada je došlo do premijere onda su neki postavili to pitanje, ali ne zlurado ili zlonamerno - bilo je pitanje otkud to da je morao da dođe neko iz Beograd kada im je Arsen tu ispred nosa i ja sam im odgovarao da je Arsen takođe deo našeg kolektivnog nasleđa i da je on u mojoj podsvesti takođe i da film snima onaj koji najviše voli temu o kojoj se radi, a tu sam ja „jači“ od svih drugih. Ja generalno imam vrlo dobro iskustvo iz Hrvatske i mislim da je taj slučaj - da možeš da režiraš tamo Hrvatski film i nadam se da će neko iz Hrvatske moći da režira ovde, da je to vrlo dobra stvar, jer to omogućava tu komunikaciju koja je jako dobra.

Kakve su reakcije bile na premijeri u Hrvatskoj?
16. marta je bila premijera i mislim da je jako dobro prošla i po reakcijama kritike i publike. Film u ovom trenutku kreće u svoju bioskopsku distribuciju u Hrvatskoj. On igra u Zagrebu, Splitu, pripemaju se projekcije u Varaždinu, Rijeci, Puli, na Korčuli... ljudi idu u bioskop i kupuju karte i uživaju u tome i to je za mene najveći kompliment.