Kreka Kljaković: Hilandar je moj veliki izazov

Istorijski igrani film „Otac“ o Svetom Savi i Simeonu Nemanji, po scenariju đakona Nenada Ilića i Vladimira Petrovića (produkcija Fondacije „Nasleđe otaca“, uz podršku bratstva manastira Hilandara, i u produkciji kuće „Opet i opet“), ulazi u fazu finalizacije budžeta i okupljanja autorske ekipe, prenose Novosti.

Film se bavi periodom deset godina nakon građanskog rata koji je opustošio Srbiju, od dolaska ostarelog vladara Nemanje kao monaha na Svetu Goru, do njegovog sina Save, prvog srpskog arhiepiskopa. Pored kulturološkog značaja koji ima, „Otac“ je zanimljiv i zbog toga što u domaću kinematografiju vraća scenografa Miljena Kreku Kljakovića, umetnika koji je odavno ušao u najelitnije krugove svetskog filma. I mada finansijski još nije zaokružen, ovaj projekat, zahtevan i u simboličkom i u tehničkom smislu, već je u pripremi:

- Scenario sam dobio pre nekoliko dana, reč je o važnom istorijskom momentu, periodu 12. i 13. veka, manastiru Hilandar iz vremena njegovog nastanka, što podrazumeva veliku scenografsku gradnju. Imao sam sastanak sa profesorom arhitekture dr Mirkom Kovačevićem, koji se Hilandarom bavi više od četrdeset godina, i bio je glavni arhitekta na njegovoj obnovi, od koga sam dobio značajne informacije - ko je i kako počeo da gradi manastir, u kojim okolnostima, koliko dugo je podizan i kako je izgledao. To je vrlo važno za početak, ali pošto se novac još skuplja, nemamo pretpostavku kada će početi snimanje - kaže Kljaković, koji je podigao čudesne filmske svetove za istorijske spektakle kao što su Spilbergov „Talisman“, Harisonova „Dina“, „ar Inc.“ Džošue Seftela, „Jelena Trojanska“ Džona Kenta, „Hrabri“ Džonija Depa, „Venecija“ Ademira Kenovića, „Raspućin“ Ulija Edela...

Za vas koji ste „proputovali“ mnogim istorijama i gotovo svim verama, gradili dvorce, gotske katedrale, manastire, Meku i Medinu..., koliko je Hilandar veliki izazov?

- Moj poslednji veliki filmski dekor su Meka i Medina iz 6. veka, i manastir u Bosri, za film „Muhamed“ reditelja Mađida Mađidija. Bosra je grad u Siriji koji je u to vreme bio pod rimskom upravom, i to je veoma veliki hrišćanski manastir koji sam, pored Meke i Medine, takođe gradio u Iranu. Ali, Hilandar je Hilandar, i veliki je izazov. Kada postoji uzbuđenje onda i pristajem da radim, jer je moja prva želja da sebe zadovoljim kao umetnika. Pogotovu kada je epoha u pitanju - srednji vek hrišćanstva, Vizantija, Hilandar. Hilandar je građen na ruševinama jednog napuštenog manastira o čijoj se prošlosti ne zna mnogo. Povratak istorijskom momentu, da se pokaže kako je Hilandar izgledao kada je Sveti Sava boravio u njemu, jeste izazov. A svaki istorijski film je scenografski, i to je ono što volim - jer volim da gradim. Biće potrebno vreme i dug period istraživanja da se ova materija savlada, a to je inspiracija za svakog scenografa koji voli svoj posao.

Kako se osećate kada posle velikih produkcija koje radite po svetu dođete u Beograd?

- Razlika je ogromna, jer za te najveće projekte tamo uvek ima dovoljno sredstava. Ovde nema, mislim da ni za film „Otac“ neće moći da se sakupi onoliko para koliko je potrebno, a svaki istorijski projekat zahteva dovoljno veliki budžet da bi mogao da se realizuje onako kako treba. Tu nikakve improvizacije ne dolaze u obzir, bar što se mene tiče. Ako ne bude dovoljno sredstava ne bih želeo da se na ovom filmu bavim improvizacijom. Jer kad film izađe, i kad se pojavi na platnu, opravdanje za greške koje ste napravili više ne postoji. To je ono što ste uradili, a da li je bilo para ili nije, da li se žurilo sa snimanjem ili ne, to nikoga više ne zanima. Koliko je pesimistična vest koja je stigla ovih dana, da domaći film može da ostane i bez dodatnih sredstava koja mu je garantovao Zakon o kinematografiji?

- To je tragedija naše države, onih koji vode zemlju, i onih koji se bave kulturom Srbije. Nije samo film u beznađu, u problemu je sve što se tiče kulture. Stalno nema sredstava, a kultura je jedan od osnovnih pokretača svakog društva. Mi ćemo propasti definitivno, valjaćemo se u blatu i kaljuzi, i biće tako sve dok se nešto ne promeni. Teški su dani i teške su godine, to čujem od kolega koji su u velikom problemu što filma nema, i što se malo snima. Filmski radnici su dovedeni na ivicu ponora, nemaju od čega da žive, a to su izuzetno kvalitetni stručnjaci u svom poslu. Po znanju, između njih i svetskih filmskih radnika može čak da se stavi znak jednakosti. Ali, šta vredi kada niko ne ulaže u film, i niko ne ulaže u kulturu, jer nama su i muzeji zatvoreni. Sramota je što nove generacije ne mogu da odu u svoj Narodni muzej, jer je zatvoren skoro jedanaest godina, ili u Muzej savremene umetnosti, koji takođe ne radi. To nigde nisam video u svetu, niti sam igde čuo za nešto slično. Kako u inostranstvu države podržavaju proizvodnju filmova?

- Sredstva se ulažu na kvalitetne projekte, i na projekte mladih autora, i njima se daje šansa. Kod nas i ono malo para što se dobije odlazi na neke smešne stimulacije, kao što je ona za gledanost, koja nije garant kvaliteta. Da bi se povećala gledanost, filmovi se obično i bave lakim temama, i najčešće nemaju neki umetnički kvalitet. Oni postaju zabava, kao razni rijaliti programi. Zahvaljujući takvoj kulturnoj politici i haosu koji tu vlada, prizemne stvari i prostakluci kod nas imaju najveći rejting, a to govori o duhovnom stanju nacije. Umetnost je trijumf nad haosom, i zato nju treba podržavati i negovati u najširem smislu.

Da li je film zaista naš najveći kulturni brend u svetu, kao što tvrde ljudi koji se njime bave?

- Do sada je to i pokazao - mi smo često na glavnim svetskim festivalima dobijali najveće nagrade, srpski film je bio izuzetno kvalitetan. Govorim u prošlom vremenu, sada se sve improvizuje, i možda današnji filmovi nemaju toliko uspeha kao oni u koje je država ulagala. Film je najbolji ambasador kulture, prikazuje se u svim zemljama sveta, i ako to ukinemo, o nama se više neće čuti. Niko od naših filmskih radnika više ne vidi zračak svetla na kraju tunela, svi se trude i pokušavaju nešto da urade, ali šta vredi kada država nije zainteresovana.

Na koliko bi sve načina država mogla da pomogne filmu, i još da zaradi?

-Više i ne mogu da govorim o tome, jer smo već hiljadu puta tražili da Srbija primeni benefit, koji primenjuju sve evropske zemlje u okruženju - povraćaj sredstava stranim producentima koji snimaju ovde, u iznosu od dvadeset odsto od onoga što potroše. To kod nas nije zaživelo, za razliku od Mađarske, Rumunije, Bugarske, Austrije. Ove zemlje su danas destinacije gde se snimaju i velike američke produkcije, a u njihove državne kase slivaju se milioni evra godišnje samo od stranih produkcija. Ali, kako da nateramo našu državu da to konačno shvati?

Da li ste ikada prisustvovali rušenju neke svoje scenografije kada se završi snimanje filma?
-Ne, nikada. To je za mene vrlo bolan trenutak. Producenti ne dozvoljavaju da scenografija ostane nakon završetka snimanja filma, i u toku samo jednog prepodneva sve se sruši. Teško je posmatrati kako nestaje ogroman rad i trud, to je isti strašan osećaj kao kada bi neko uništio sliku nekom slikaru, ili knjigu nekom piscu, i zato izbegavam da budem prisutan.