Ptice - Hičkokove filmske ubice za sva vremena

U jednom "Pet šopu" Melani Denijels upoznaje advokata Miča Brenera. U kratkom razgovoru, on joj kaže kako svoje odmore i vikende provodi na kalifornijskoj obali. Nekoliko dana kasnije, Melani odlučuje da ga potraži i dolazi u dotično mesto, u Bodega Bej. Idila koja ju ovde na prvi pogled očekuje, uskoro pokazuje svoje drugo lice. Melani napada jedan galeb i povređuje je. Ali, ona neće ostati jedina pošto napadi ptica postaju sve češći i žešći. Dolazi i do prvih ljudskih žrtava. U strahu od ptičjeg terora stanovnici počinju da se barakadiraju u svojim kućama, a mnogi u panici napuštaju grad.

To bio mogao da bude kratki sadržaj legendarnog filmskog klasika „Ptice“, reditelja Alfreda Hičkoka, koji u ovom filmu uspeva od bezazlenih životinja da napravi zverske masovne ubice. Strah i užas koji prožima gledaoce on nije postigao samo filmskim slikama već pre svega korišćenjem zvukova i tišine, piše Dojče Vele.

Foto: Wiki/CC/Morn the Gorn

Novi instrument trautonijum

U početku, kada je snimanje tek bilo u fazi planiranja, Hičkokova filmska ekipa po pitanju zvukova predložila mu je korišćenje snimaka pravih životinja. „Zvukove ptica kao iz susednog vrta mogu čuti svaki dan. Meni treba nešto što će gledaoce preneraziti i prestrašiti!“, rekao je tada filmski velemajstor.

Nešto kasnije, sudbina ga je spojila s pravom osobom. Remi Gasman, jedan od učenika nemačkog kompozitora Paula Hindemita, upoznao je Hičkoka sa svojim kolegom, muzičarem Oskarom Salom. Sala je već tada uveliko eksperimentisao s jednim neobičnim instrumentom, trautonijumom, električnim instrumentom sličnim orguljama i pretečom kasnijeg sintisajzera. Njime je ovaj muzičar bio u stanju da proizvede zaista sve zvukove koje je filmski majstor zamislio za svoj film: vrištanje ptica, udaranje vetra po prozorima kao i zvukove prikucavanja dasaka na prozore u scenama u kojima se stanovnici barakadiranjem u kućama pokušavaju zaštititi od ptičjih napada.

Drugim rečima, zvučni efekti koji su ušli u istoriju filma, proizvedeni su u malom Salinom studiju u Berlinu, u četvrti Šarlotenburg. Njima je Hičkok otvorio vrata nečem sasvim novom. U „Pticama“ nema klasične filmske muzike, reditelj scene pojačava isključivo ovim eksperimentalnim, električnim zvukovima.

„Ovo je bio početak trenda koji će se nastaviti i kasnije. Muzika u trilerima i filmovima strave i užasa u 60-tim godinama prošlog veka sasvim odustaje od klasičnog ritma i tradicionalne harmonije. Ona postaje atonalna, puna disonanta, jednom rečju sasvim eksperimentalna i nekonvencionalna“, kaže profesor Frank Henčel s odseka istorije muzike na Univerzitetu u Kelnu. Filmom dominiraju oštri zvukovi, melodija više ne igra gotovo nikakvu ulogu dok uloga raznih šumova i zvukova postaje sve značajnija.

„Upravo ova činjenica da on u „Pticama“ nije koristio muziku kao takvu već samo šumove i razne zvukove, čini Hičkokov film posebnim“, objašnjava Henčel i dodaje kako je Sala koristio delomično autentične snimke ptica iz prirode ali ih je mešao s veštačkim zvukovima koje je stvarao njegov trautonijum. Upravo ova mešavina veštačkog i prirodnog stvorila je utisak nestvarnog, neprirodnog pa čak i agresivnog što je Hičkokove galebove i vrane pretvorilo u prava čudovišta.

Ali, od samih zvukova ptica u scenama kada napadaju ljude, još zastrašujuće deluje sam kraj filma. Kada se ptice smiruju, stanovnici Bodega Beja konačno izlaze iz svojih kuća koje im ionako nisu nudile zaštitu. Prizor koji ih napolju očekuje nadilazi sve dotadašnje apokaliptične filmske scene – milioni ptica zaposelo je grad i nalaze se gotovo svuda. Vlada tišina, samo se tu i tamo začuje neki tihi krik galeba. Bez muzike, uopšte bez tonova, u sablasnoj tišini, Alfred Hičkok završava svoj film.

Pedeset godina od nastanka "Ptica" , one gotovo ništa nisu izgubile od svoje originalnosti i kvaliteta. Kako se vama danas čini ovo remek-delo Alfreda Hičkoka, nastalo po kratkoj priči Dafni Di Morije - recite nam u komentarima.

Autor: Phillip Hausmann / Željka Telišman
Urednik: Andrea Jung-Grimm