Filmovi koji nas uvek rasplaču

Listu filmova koji ga uvek rasplaču Kolin je počeo sa japanskim filmom "Grave of the Fireflies" (Groblje svitaca) o dvoje siročića koji se bore da prežive posle savezničkog bombardovanja. To je duboko emotivan film, oslobođen sentimentalnosti zbog čega je još snažniji, rekao je on. Sledi "E.T. vanzemaljac" (E.T. the Extra-Terrestrial) Stivena Spilberga. To nije toliko dečji film koliko film o detinjstvu. Spilberg film puni tugom, konfuzijom i čudom a međuplanetarno prijateljstvo u srcu filma obraća se detetu u svakome od nas, navodi Kolin. Diznijev "Bambi" (Bambi) je, navodi "Telegraf", priča o "krugu života" i samo osoba sa srcem od kamena neće zaplakati uz ovaj film. U "Umbertu D." (Umberto D.) starac i njegov pas krstare posleratnijm Rimom. Film Vitorija de Sike gorku borbu života prikazuje kao himnu ljudskog dostojanstva. "Divan život" (It's a Wonderful Life) Franka Kapre koji herojstvo pronalazi u običnoj ljudskoj pristojnosti savršen je božićni film, dok "Ulica" (La Strada) Federika Felinija o grubijanu i njegovoj naivnoj i nevinoj pomoćnici predstavlja možda jedan od najdirljivijih filmova neorealizma. Diznijev "Dambo" (Dumbo) je nešto drugačiji pogled na priču o ružnom pačetu, a deo sa uspavankom je, kaže kritičar, "ubica". Udaljeno selo postaje prozor u svet u "Sinema Paradizu" (Cinema Paradiso) Đuzepea Tornatorea, proslavi romantičnosti filma. Dokumentaristički "Imati i biti“ (Etre et Avoir) Nikole Filibera prati nežne, svakodnevne ritmove seoske osnovne škole u ruralnoj Francuskoj, dok je Piksarov "Do neba" (Up) suptilna priča koja nas podseća da je svaki život dobro proživljen avantura. Nežna melanholija uvodnih deset minuta i prodorna slatkoća finala dovode nas do suza čistog zadovoljstva, piše Robi Kolin.