Manojlović: Niko ne sluša ministra

Kod nas su već odavno primetni nestajanje i uništavanje duhovnih vrednosti i uzora, nipodaštavajući odnos prema kulturi i institucijama kulture, a kultura je i preduslov, i uslov, i ishodište identiteta naroda. I kad govorim o uzorima, govorim o kontinuitetu i o prekidu kontinuiteta, jer problemi vezani za kulturu ne traju poslednjih nekoliko meseci, već godinama - kaže u razgovoru za "Novosti"

glumac Predrag Miki Manojlović, jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog pozorišta i filma.

Ko je sve učestvovao u "redefinisanju" kulture?

- Od 1988. i Gazimestana pa naovamo, ušli smo u period koji je katastrofičan za sve, u svemu - došlo je do pornografije koja je ušla javno u sve segmente života, a onda smo u takvom duhovnom ambijentu, ali prepuni nade da će biti bolje, stigli do petog oktobra 2000. Međutim, ništa! Dogodila se i tragedija sa Zoranom Đinđićem, pa smo iz tih izneverenih petooktobarskih očekivanja došli do maja prošle godine i novih izbora. Novoj vlasti još dajem vremena, bar ja lično, jer ovo je poslednji momenat, zaista, da se nešto dobro uradi. Sve vlasti do poslednjih izbora imaju ozbiljnu istorijsku odgovornost na svim kontinuitetima koji su prekinuti, na svemu što nije ispoštovano i nije prepoznato, i nemoj niko da se ljuti kad ovo čita, ako se neko uopšte ljuti.

Kako bi vlast trebalo da prepozna kulturu?

- Sve je kultura, i ona mora da se prepozna kao strateško blago, kao nepresušni rudnici, hidrocentrale, kao zlato u Majdanpeku, kao vrednost bez koje nema nacije, nema građana, države. Ako izabrani ljudi koji sada vode zemlju, posle godina uništavanja duhovnih vrednosti to ne budu shvatili, naša država će nestati, i građani će nestati. Ne može samovoljno, po sopstvenim "umetničkim" kriterijumima, ministar finansija namenski da daje novac nekome, a ministarstvo kulture to mora da ispoštuje jer su takvi odnosi u Vladi, i da pritom za film nema nijednog dinara. Da li je to normalno? Nije. I nije istinit alibi - nema Ministarstvo finansija para. Ne može ministar finansija da radi po principu "ovog lično cenim, prepoznajem njegov talenat, ovog ne cenim", jer time ne stvara sistem, nego ga ruši, radi na tome da sistema nema. A to od petog oktobra konstantno čini. Indikativno je da je i prethodna, višegodišnja gradska sekretarka za kulturu, iako pod većinskom vlašću Demokratske stranke, bila iz iste partije.

Zašto se čini da je ovde teško objasniti šta su, zapravo, duhovni ambijent i kultura?

- Neko sam ko mnogo ljudi poznaje, i koga mnogi ljudi poznaju, i to iz najrazličitijih struktura. Nisu svi koji ne potiču iz tog kreativnog sveta antiprotivni kulturi. I u sferi policije, vojske, kontraobaveštajnih službi postoje oni koji poznaju kulturu i razumeju o čemu govorimo, ima ih na svakom koraku. Ali razvoju duhovnog ambijenta mora da se da impuls, a ne da neko, kao da je kosač ili sejač, otvori šaketine i baca seme na njivu koja se njemu sviđa.

Šta beležite gradskoj vlasti kao greške?

- Grad kako je vođen, kultura mu je "zadnja rupa na svirali", i to naročito poslednjih šest godina. Nisu, dakle, u pitanju meseci, nego ozbiljni strateški promašaji i greške, uz veliki nemar - smanjenje budžeta, uništavanje umetničkog potencijala, smanjenje broja zaposlenih, ukidanje neophodnih radnih mesta, a s druge strane, stvaranje novih institucija kulture od poluamaterskih družina. Da li je i to normalno? Ko to radi? Ovde lupetaju gluposti da pozorišta treba da vode menadžeri. Pa, bato moj, napravi novo pozorište, izmenadžeriši ga pa budi menadžer! Nemoj da menadžerišeš u pozorištima koja su pravili moj deda, moj pradeda, moj čukundeda Manojlović, koji je ulagao novac u podizanje Narodnog pozorišta, i svi koji su radili i gradili pozorišta Beograda spolja i iznutra.

Predrag Miki Manojloviæ; Foto: FoNet

Pod parolom da nema para, ovde je poslednjih godina stvoren i jedan animozitet prema pozorištu, filmu, kulturi uopšte. Šta to, zapravo, znači?

- Razumem kad nema para, kad je zemlja u velikim finansijskim problemima, i kad kažem da ključ umetničke kreativnosti nije u rukama političara koji određuju novac za kulturu, to znači da nije sve u parama. Ali stvar je u razumevanju da jedan realan sistem, znači institucije kulture, mora da postoji i da se poštuje. Ovako, ispada da film i pozorište traže tuđ novac koji neko odvaja od usta, neko hoće neke pare kojih nema, a neradnik je. Pa nemojmo da se lažemo! Ovde se sve rešava po principu "ovog volim - ovog ne volim", "dam - ne dam, šta mi možeš". A niko da napravi sistem koji, i kad su najteža vremena, može da pulsira i da ne vređa nikoga - ni ljude koji stvaraju umetnost, ni publiku koja dolazi da to vidi, ni ovaj narod koji ne može da uđe u Narodni muzej ne znam već koliko godina.

Mi imamo Zakon o kulturi koji je potpuno neprimenjiv, jer je u sukobu sa Zakonom o radu?

- Animozitet o kome govorimo, naročito u poslednjih godinu dana, za mene je nepodnošljiv. Smeje nam se svet! Jer, onaj ko ume to da čita, da prevede civilizacijski nivo našeg društva, ruga nam se.

Budžet za kulturu je decenijama manji od svih drugih budžeta u Srbiji?

- U Budimpešti postoji 191 scena, a ima dva miliona i dve stotine hiljada stanovnika - 191 pozorište, Beograde moj, prestonico kulture! U provinciji, takođe, ima puno pozorišta, i to je ono što je održalo mađarsku naciju. Oni govore jezik koji niko u okolini ne govori, a kako su se održali između Germana i Slovena, to samo oni znaju. Ali imaju identitet, njihov teatar je prepoznatljiv u Evropi. Rumuni su pre deset godina počeli da ulažu u svoje klince, u film, i možda nekom našem ministru finansija nije bitno kad u svim svetskim novinama piše da je Zlatnog medveda u Berlinu dobio rumunski film. Ali to jeste bitno kad sve televizije sveta objave Rumunija, Rumunija, Rumunija - postoji nešto što je pozitivan sadržaj, smisao koji službenicima u politici nije lako dostupan, a predstavlja veliki nacionalni domet.

Može li politika da određuje vrednosti u kulturi?

- Naravno da ne može. Siguran sam, znam da sadašnji ministar kulture Bratislav Petković nije čovek koji je došao niotkuda. On nije generacija koja ne razume i ne zna koje su prave vrednosti u umetnosti, i on shvata ovo o čemu govorimo. Zašto su sada odnosi u vlasti takvi da njegova reč ne može da osvesti činjenicu da Ministarstvo finansija ne sme biti "mama i tata" svega, to ne znam.

Ipak, i ministru kulture stavlja se "na dušu" smenjivanje i postavljanje novih direktora ustanova kulture po ličnoj proceni, partokratija, ili to što se, recimo, privatna firma "Gvarnerijus" violiniste Jovana Koundžije našla na spisku institucija od nacionalnog značaja?

- To je pitanje za njega, ne za mene. Koliko mi je poznato, ministar nije sastavljao spisak institucija od nacionalnog značaja. A Jovan Kolundžija jeste nacionalna vrednost. Ali videćemo šta će ministar uraditi do kraja. Nema ni ova vlast mnogo vremena. Niko ovde više nema vremena. Mora veoma brzo da se radi, i to dobro, i da se zrači pozitivnom energijom koja ima pokriće, i koja pokazuje da sutra ovde zaista postoji. A ne da nema ničega, da više nema nade, i da je poruka snalazi se sam - "seci uši, krpi dupe", burazeru! Više nemamo materijala za krpljenje.