B.Katić: Ko je pucao na Šerbedžiju?

"Ja imam kvalitet seoskog idiota, uvek sam toliko srećna što sam ponovo tu gde sam odrasla, gde prepoznajem mirise i ulice, gde su mi mili i dragi, gde mi je sve poznato. U Srbiji nema mnogo novca, ali prošli smo mi i gore patnje."

Samo nekoliko sati pre nego što će zapakovati kofer, obući kaput i uputiti se u Beograd na premijeru novog filma, Branka Katić je, znajući da će je džet-leg ošamutiti, odlučila da sa kalifornijske distance prvi put, za novi broj magazina Nedeljnik, ispriča kako je u ratom zahvaćenoj Bosni od haškog optuženika saznala za lakoću odsecanja "neprijateljske" glave, i od te ispovesti nikad nije očistila uši, a ni srce, otkriva da su na njenim suzama zbog bombardovanja Srbije hteli da profitiraju strani producenti, zašto nije iskoristila porodičnu vezu i ušla u "Seks i grad", i kako je zahvaljujući Dragani Mirković prvi put rešila stambeno pitanje. Delove tog intervjua pročitajte u nastavku…

Ponovo si u srpskom filmu. Gorana Markovića nisi mogla da odbiješ?

Uloga u filmu Gorana Markovića se ne odbija, jer uz njegove filmove smo rasli i uvek sam ih mnogo volela. Zapravo, Tihomir Stanić je bio taj koji me je prvi pozvao u "Falsifikator" i poslao mi scenario. S druge strane, Goran je bio zabrinut da li sam premlada za tu ulogu. Obećavala sam da neću nositi šminku, da neću spavati noćima... Ipak nismo odoleli, pa su me doterali baš kako su i žene šezdesetih godina izgledale. Nedavno sam dobila mejl od Gorana koji mi je rekao da veruje da ću biti zadovoljna ulogom, te s nestrpljenjem očekujem premijeru na Festu.

"Falsifikator" je crna komedija?

Film je lepa metafora o raspadu Jugoslavije. Za Tihomira Stanića poprilično lična priča jer je scenario baziran na istinitoj priči njegovog oca, koji je zaista pravio lažne diplome iz čovekoljublja, misleći da ljudi treba da rade ono što vole, a ne za šta imaju stručnu spremu. Priča je poetična crna komedija. Crni humor nama lepo paše.

U karijeri nisi imala baš neke skandalozne uloge, golotinju... Uvek si nekako bila devojka iz kraja.

U francuskom filmu rađenom po romanu "Big Picture" ("Čovek koji je želeo da živi svoj život") prvi put sam imala ljubavnu scenu u kojoj sam bila obnažena. Set je bio zatvoren i samo su neophodni saradnici bili s nama. Stid je trajao desetak sekundi, a onda sam zaista potpuno zaboravila da sam naga i osećala sam da je moje telo poput ronilačkog odela, da je sve u službi ljubavne priče filma. Posle snimanja te scene sam se preporodila, jer nisam više morala o tome da brinem.

Iz filma Falsifikator (YT Screenshot)
Iz filma Falsifikator (YT Screenshot)

Da li se nekad kaješ što si dobar čovek?

Uvek imaš izbor i on je samo tvoj. I kad su ljudi bili loši prema meni, pokušavala sam zaista da razumem šta ih to toliko muči. A onda sam shvatila da i moj osmogodišnji sin pokušava isto, pa sam bila potpuno fascinirana. Kad odlučiš u svom životu da nikad ne lažeš, koliko god da su teške situacije da nikad ne kradeš, koliko god da nešto želiš a ne dobijaš, kad želiš da si nesebičan, da pomogneš ako možeš, onda ti svoj mikrokosmos činiš dobrim i nekako verujem da uvek možeš da se okružiš ljudima s kojima slično misliš, a od kojih znaš da ne možeš da očekuješ ružne stvari i da se iz svog mikrokosmosa boriš sa svetom oko sebe.

Ne koristiš čak ni bele laži?

Koristila sam ih kao mlađa. Džulijan me je naučio da ne postoji bela laž, da uvek valja biti hrabar, otvoren, iskren.

Šta tebi otvara vrata Holivuda?

Stvarno ne mislim da su vrata Holivuda za mene širom otvorena. Mislim da su mi šanse objektivno male da bih sa svojim akcentom, izgledom i godinama dobila neku fenomenalnu ulogu u Americi. Već akcenat mi smanjuje dijapazon uloga, jer ako im i treba neko s akcentom, daće ulogu nekom poznatijem licu, na primer Žilijet Binoš ili Dajani Kruger. No, zaista ne očajavam, jer godišnje radim najmanje tri posla, i to uglavnom u Evropi. Biram uloge koje mi odgovaraju i u skladu su s porodičnim obavezama.

Koliko u SAD poznaju i cene srpske filmove?

Ako i nešto znaju, znaju za filmove Emira Kusturice. To je zato što je njihovo tržište veliko i samodovoljno. Recimo, čak i o Džulijanovom radu na televiziji u Engleskoj ništa ne znaju. Mere te po onome što si radio u Americi, i osim ako ne dolaziš s nekim fenomenalnim filmom iz Evrope, vrlo je teško da dobiješ šansu. Pamtim kad je Kustin film bio glavni na festivalu u Njujorku, srela sam se s veoma moćnom agentkinjom koja je tada bila spremna da me zastupa. Pitala je koliko mi je godina, a kad sam joj otkrila, rekla je: "To je poslednji put da si nekome priznala koliko ti je godina". A meni datum rođenja stoji na IMDB-u i dan-danas. Nikad joj se nisam javila. Vratila sam se u Srbiju, i nije mi padalo na pamet da jurim inostranu karijeru. Nisam gladna da mi se nešto desi, kao što su glumci u L.A-u gladni. Naravno da bih volela da dobijem dobre uloge, ali ne po svaku cenu. Kao da me je pređašnja karijera kod nas razmazila, i na neki način i ispunila.

Kod Srba se sve dobija "preko veze". Kako to da nisi iskoristila "muževljevu" vezu i pojavila se u, na primer, "Seksu i gradu", na kojem je on radio?

Nema ovde veze. Dobiješ posao samo ako imaš to što je njima potrebno. Preko Džulijana sam upoznala pisce serije "Big love", kojima sam se mnogo dopala privatno. Kad su mi rekli da bi voleli da napišu ulogu za mene, suprug i ja smo bili u šoku. Stvarno su mi napravili divnu ulogu i igrala sam je četiri sezone.

Da li je ta serija pomerila neke granice u televizijskom smislu?

HBO je uvek bio inovativan, dok je Amerika prilično konzervativna. Takođe, bio je izazov prihvatiti TV porodicu u kojoj muškarac ima tri supruge i nikad ih ne osuđivati zbog toga.

Serija je bila osvežavajuće drugačija, bez nasilja i psovki. Ovde smo imali porodicu Mormona koji ne koriste ružne reči, koji se mole zajedno i čija je odeća zakopčana do grla. Izgledali su kao iz nekih prošlih vremena. Ono što se meni najviše dopalo jeste uloga žene s naših prostora koja se jednostavno zatekla u Juti bez uobičajenog objašnjenja odakle dolazi i zašto, a to se ne dešava često!

Nedostaje li ti pozorište?

Mnogo. Ne propustim priliku da pogledam dobre predstave svaki put kad sam u Beogradu. Volim da odem u pozorište i u Londonu i L.A-u, ali u Beogradu mi je najlepše. Naši glumci su fenomenalni, razigrani u svom talentu, moćni u slobodi koju im njihov dar daje.

Da li si jugonostalgična?

Jesam, rasla sam kao Jugoslovenka. Kad je rat krenuo, kad su krenuli da nas pritiskaju da se izjasnimo ko smo, govorila sam da sam Navaho Indijanka. Užasno me je boleo ceo raspad Jugoslavije. Moja karijera je negde počela s "Anđelima" baš kad je sve krenulo u nepovrat, i koliko god sam bila srećna što je film imao toliko uspeha, u isto vreme sam imala veliki kamen na duši što na 200 kilometara, ako ne i manje, ljudi ubijaju - zbog čega? Ono što učimo ceo život o ratovima u istoriji, o velikim ratnicima, pobedama, fantastičnim strategijama, sve je to samo najgora patnja. Pacifista sam. Mada, niko nije došao i pobio moje najmilije, pa je možda lako biti pacifista kad si bezbedan i nenačet užasima rata.

Po čemu pamtiš devedesete?

Po čarobnim demonstracijama. Tako smo nekako leteli po Beogradu i verovali da će se sve promeniti nabolje. Sećam se da kad dobiješ honorar u Bitef teatru, ako ne požuriš iz banke da kupiš cigarete, dok stigneš do trafike, nemaš ni za "LM". Onda sam i nešto malo putovala i nekoliko meseci sam živela u Španiji. To su te dvadesete, kad si mlad. To je dekada kad sve možeš, sve je tvoje, sve je ispred tebe, i koliko god da smo imali Miloševića na vlasti, kuburili s ekonomijom, mogao si sve da preguraš. Imala sam sreće da sam mnogo radila i koliko god da je rat i raspad Jugoslavije obeležio taj period, bila sam zadovoljna što sam tu gde sam.

Igrala si s Glogovcem u "Ubistvu s predumišljajem". Da li je bilo teže gledati ljude osakaćene ratom ili uživljavati se u njihove sudbine?

Volim taj film. Zar nije neverovatno da je Glogiju to prva filmska uloga? Kad smo s predstavom "Moja draga" otišli u Banjaluku, igrala sam u njoj neku klinku, izbeglicu, to je bila laka komedija, i sećam se u Banjaluci mi je samo odjednom bilo strašno neprijatno da njima, kojima se to dešava, glumim neku izbeglicu kojoj su pobili porodicu. Sećam se koliko me je rastužio odlazak i taj koridor. Sve je bilo spaljeno, jedini trag života bila je mrtva svinja negde uz put. I susret s jednim od ratnih zločinaca u Banjaluci koji sedi i nama glumcima priča: "Mene pitaju vožde, kako se kolje, ja kažem lako, uzmeš glavu, isečeš..." Sećam se da sam ga pitala da li veruje u Boga, pa su me svi udarali nogama ispod stola jer je bio pijan i naoružan, i nije bio sam. Rekao mi je da veruje u ovog našeg jednog pravoslavnog boga, a ja njemu: "Dobro, gde će vama duša?" E, tad su stvarno krenuli da me udaraju ispod stola. I kad smo se vratili s tog gostovanja bila sam tužna i depresivna. Otišla sam u klub "Akademija" i stajala pored najvećeg zvučnika želeći da me ta buka izmesti iz života. I brišem, brišem, ali neće da se izbriše iz sećanja.

Nije bitno ime vožda iz Banjaluke, ne pamtim ga. Njihova imena su za zaborav, ali njihova dela nažalost nisu. Strašno je što smo mi kao narod bili poistovećeni s njima.

I tako dođemo do toga da su Srbi sad glavni negativci Holivuda?

To ne treba da shvatamo lično. Njima su u akcionim filmovima uvek potrebni negativci, i vanzemaljci su negativci... Dugo su to bili Rusi, pa malo mi, pa zombiji. Ti filmovi su ionako prolazna zabava. Ko voli da gleda te filmove? Ja ne. No, ta vizija da su svi protiv njih Amerikancima hrani strah. A ono što me najviše brine jeste da, uz izgovor da se tako osećaju bezbednije, svako može da ode u radnju i kupi oružje.

Da li ti je žao što si propustila 5. oktobar i da li te uopšte nešto pomeri sad kad gledaš vesti iz Srbije?

Bilo mi je baš žao, ali sam pomislila kako će sada sve biti divno i sve će se promeniti. Izgledalo je kao prava revolucija. Otišla sam 1999. uoči bombardovanja zbog uloge u engleskoj drami "Ratnici". Sećam se da sam došla u Prag, ušla u hotel, uključila TV i videla bazu u Italiji i avione koji poleću ka Srbiji, i potpuno se sledila i odmah telefonirala svima koje znam. Sigurno mi nije bilo teže nego ljudima kod kuće, ali bilo mi je užasno što nisam u Srbiji i što je ceo moj život pod jednom tako stravičnom pretnjom, a ja negde sedim bezbedna. Sećam se da mi je reditelj Peter Kozminski rekao jednog jutra (tih noći sam uglavnom plakala, a ujutro dolazila otečena na snimanje): "Danas bismo mogli to tvoje raspoloženje da iskoristimo za scenu", a ja zamalo da mu glavu "odšrafim". Rekla sam mu da bih više volela da sam loša u filmu nego da na našoj muci pravi moju ulogu. Proplakala sam tih nekoliko meseci u telefonskim govornicama, što po Češkoj, što po Londonu u koji sam onda otišla da završim snimanje. Ali posle bombardovanja sam se vratila i shvatila da je isto, i gore, da su ljudi užasno poniženi celim tim iskustvom s neprijateljem kojeg nisu ni videli, s neizvesnošću. Posao me je odveo u inostranstvo, a 2000. sam se zaljubila i udala za Džulijana, i kad se dogodio 5. oktobar, sećam se da sam pomislila kako će sad sve biti divno, a ja više nisam tamo.

Devedesetih sam prestala da čitam novine, gledam TV, osim sporta, i britanskog "Gardijana", ali, recimo, za ove poslednje izbore, sećam se, sletela sam na Surčin, i sestra me je odvela pravo na glasanje. A onda sam čula da niko od mojih prijatelja nije glasao. Zašto? Rekli su:"Pa mi ne glasamo. Zašto ne glasamo? Zato što nam je dosta istih, ništa se ne menja, sve nam je bezveze." Ja nekako mislim da svi moraju da glasaju, da moraš imati stav o tome koga ćeš da ovlastiš da ti kroji kapu.

Pomenula si da strahuješ zbog dece u Americi. Jesi li se nekad tako osećala u Srbiji?

Kad se Radetu Šerbedžiji, mom divnom profesoru rodila Nina, prva ćerka u braku sa Lenkom Udovički, bili smo u Nani, bilo je nešto kasno, nas četvoro, i tu su bili neki pijani klinci koji su vadili pištolj i pucali u plafon, dobacivali mu, vređali, nisu mogli da ga ostave na miru, njega koji nas je na fakultetu učio da nikada ne sudimo o drugima... Sećam se da smo hrabro stajali za tim šankom, nismo se ni bacili na pod, nismo odgovorili, niti bilo šta. Bio je to potpuno idiotski momenat, njemu se rodilo dete, a neka pijana budala ga je prozivala što je Hrvat, a on nije ni Hrvat, već jedan nesrećan Jugosloven, Srbin iz Hrvatske. Rade je izuzetan humanista, divan domaćin, čaroban glumac, koliko smo ga samo voleli u svim onim ulogama. Mislim da je to prelomni momenat zašto je Rade spakovao Lenku i Ninu i otišao iz Beograda u kojem su živeli.

Trudim se da ne strahujem jer objektivno možeš da brineš baš o svemu, od đubreta koje se gomila na planeti do toga što ne znam koliko komšija u radijusu od 50 metara ima pištolj. Možeš samo da se nadaš da ćeš sačuvati zdravlje i zdrav razum posle svega što ti život donese. Trudim se da se ne brinem previše. Boli me kad gledam kako naši navijači ne daju da se sport "desi".

Toliko su ostrašćeni, toliko mrze taj drugi tim, da krenu da se tuku, da bacaju dimne bombe, i to nema veze sa sportom, s mozgom, ni sa čim. To je slepa agresija.

Šta kažeš suprugu kad vidi te scene?

On mi najčešće i šalje linkove. Šta mi kaže? Rekao je: "Moja prva misao je: O, ne, evo još više lošeg publiciteta za Srbe (a kojima ja lično želim sve najbolje)..."

Branka Katić sa suprugom (Foto: Tanjug)
Branka Katić sa suprugom (Foto: Tanjug)

Glumila si u "Miletu protiv tranzicije". Kakav je osećaj kad se na nekoliko meseci vratiš u srpsku tranziciju?

Ja imam kvalitet seoskog idiota, uvek sam toliko srećna što sam ponovo tu gde sam odrasla, gde prepoznajem mirise i ulice, gde su mi mili i dragi, gde mi je sve poznato. Uvek se radujem vremenu koje provedem s prijateljima u Beogradu. U Srbiji nema mnogo novca, ali prošli smo mi i gore patnje.

Igrala si s velikim holivudskim imenima. Jesi li pre toga imala fantaziju da upoznaš nekog od njih?

Igrala sam i sa Džudom Louom, Benom Kingslijem, Danijelom Krejgom u nekom kratkom filmu, Džonijem Depom, Kristijanom Bejlom, sad kad krenem da razmišljam nisam loša... Baš zato što znam kako popularnost negde i guši, vrlo sam fina kad radim s njima, svima dajem prostora, možda i previše. Stvarno ih ne gnjavim. Ali stvarno sam se spetljala kad sam upoznala Tima Bartona! Džulijanov drug s koledža je brat Helen Bonam Karter i kad su bili u L.A, zvali su nas na ručak i Barton je bio tamo. Sećam se da sam tog dana sedela i mislila: "Ah, to je Tim Barton. Šta bih mu sve rekla, a ne usuđujem se!"

Bila si i deo ekipe filma "Slatkog od snova" s Draganom Mirković. Kako gledaš sad na to?

To je jedan od mojih gorih filmova. Srđan Dragojević je popravljao taj scenario. Bila je priča i da će da ga režira, ali na kraju nije. Na tom filmu sam naučila da narodne pevačice nisu neke strašne spodobe. Dragana Mirković je bila vrlo korektna, veliki profesionalac. Kad je producent Raka Đokić u toku snimanja preminuo, ona je odlazila svakog vikenda u Nemačku gde je pevala i od tih tezgi donosila novac za završetak snimanja. Taj film je imao nesrećni momenat kad je njen ondašnji momak odlučio da bude glavni montažer, pa je sve ispalo papazjanija. Zafrkavala sam se da ću na nekoliko kvadrata stana, koji smo sestra i ja kupile, staviti mesinganu pločicu "slatko od snova". Shvatila sam da ne može sve što radimo da bude umetnost, nešto mora i da plaća račune. Ako pogledaš taj film, videćeš da se trudim, nisam ga odradila levom nogom.

Mart je mesec obeležavanja desetogodišnjice Đinđićeve smrti, kako gledaš na to s kilometarske distance?

Njegovo ubistvo je još jedna od naših tragedija. Ne mogu da verujem da i dalje nemamo puno objašnjenje kako je do tog kukavičkog čina došlo.