Princeza i žabac

Zanimljivo je kako u trenutku kada dve stvarne male afro-američke princeze Saša i Malija Obama žive u Beloj kući a ekonomska kriza potresa Ameriku, studio Dizni premijerno prikazuje svoj prvi dugometražni animirani film s jednom malom crnom princezom u glavnoj ulozi, bajkovitu priču koja pride slavi vrline poštenog, napornog rada.

Korporacija pod amblemom Mikija Mausa pridodala je tako još jednu junakinju svojoj izuzetno profitabilnoj liniji likova mudro brendiranih pre nekoliko godina pod zajedničkim imenom Princess: nakon Snežane, Pepeljuge i Uspavane lepotice, pred nama je još jedan udar na novčanike roditelja američkih devojčica – Princeza Tiana, diznijevska junakinja za multikulturnu Ameriku 21. veka.

No, "Princeza i žabac" takođe obeležava i veliki povratak na tradicionalnu rukom crtanu 2–D animaciju zahvaljujući kojoj je ovaj studio nekad vladao Holivudom. Za mlađu i srednju generaciju roditelja koji će povesti klince u bioskop, ako prenebegnu nemilosrdnu dolarsku (i donekle političku) logiku koja veje kroz svaki sekund tokom 95 minuta filma, ovaj u suštini šarmantni crtać biće veoma sličan nekadašnjim Diznijevim hitovima s početka 90-tih godina.

Ta sličnost postaje jasna kad imamo u vidu da su autori Džon Masker i Ron Klemens dvojac veterana svojevremeno zaslužan za ostvarenja koja su pokrenula renesansu Diznijevih dugometražnih crtanih filmova u vremenu pre kompjuterske animacije – "Mala sirena" (1989) i "Aladin" (1992).

Nakon relativnog neuspeha "Herkulesa" (1997) i "Planete s blagom" (2002) tandem se povukao da bi se vratio na (logičan) poziv Džona Lasitera, izvršnog producenta ovog filma i gurua animatorske kuće Pixar, zaduženog za obnovu Diznijevog odeljenja za ručnu animaciju, privremeno rasformiranog u korist CGI projekata.

Malim gledaocima "Princeze i žapca" svakako je svejedno kojom tehnikom je ovaj film izrađen a njegov šarm iz 20. veka u eri 3–D projekcija možda će više odgovarati odrasli(ji)ma u publici. Film ne stoji rame u rame s pomenutim modernim klasicima koje su Masker & Klements nekad potpisali – no reč je ipak o valjano ispričanoj priči, sa odličnom atmosferom, dobrim (iako ne izvrsnim) pesmama i dosta benignog humora.

Delimično inspirisana motivima knjige "Princeza žaba" Elizabet D. Bejker iz 2002, ova izvrnuta verzija klasične bajke braće Grim "Princ žabac" smeštena je u Nju Orleans 20-tih godina prošlog veka – u vremenu kada ova južnjačka metropola nije bila poznata po uraganu Katrina i socijalnim kontroverzama koje je uzburkao, već kao prestonica džeza i tradicionalno ležerne rasne nejednakosti.

Tiana (kojoj glas daje Anika Nouni Rouz koju pamtimo iz filma "Dreamgirls") je "lepa ali siromašna" mlada crnkinja koja sanja o tome da otvori sopstveni restoran u Francuskoj četvrti. Njena majka (glas joj daje niko drugi do TV vedeta crnačke emancipacije kroz naporan rad, Opra Vinfri) radi kao švalja za bogatu belu porodicu LaBef, koja evocira neurotične likove Tenesija Vilijamsa.

Porodica jednoga dana priređuje prijem za uglednog posetioca, princa Navina od egzotične Maldonije (Brazilac Bruno Kampos, poznat iz TV serije "Nip/Tuck") a stvari kreću naopako kad zlokobni vudu vrač Doktor Fasilije (sjajni Kit Dejvid) svojom crnom magijom pretvori princa u žapca. Navin ubedi Tianu da će njen poljubac poništiti čaroliju a on će joj zauzvrat dati novac za restoran – ali kad ga poljubi i ona se pretvori u žabu! Njih dvoje tad napuštaju Nju Orleans i kreću put močvara Luizijane ne bi li pronašli vudu vešticu koja može da im pomogne.

Dok u obliku vodozemaca skakuću kroz pritoke velikog Misisipija, tražeći 197-godišnju slepu Mamu Odi, njihovo svađanje prelazi u vrlo simpatičnu romantičnu komediju na kraju koje će njih dvoje, naravno, završiti zajedno, uz pomoć Luija, aligatora koji opako svira trubu (i očito je posveta Luju Armstrongu), i krezavog svica Reja koji kao da je izleteo pravo iz Južnjačke utehe...

Ovo je dakle standardan Diznijev proizvod koji razne kulturološke i istorijske kompleksnosti svodi na lake stripovske stereotipe, ali na sreću izbegava pop-kulturnu samosvesnost i umesto toga okreće se velikim zabavnim muzičkim numerama u stilu brodvejskog mjuzikla. U sadejstvu sa vizuelno sofistikovanom grafičkom stilizacijom, muzika u kojoj se prepliću njuorleanski džez, regtajm, gospel, bluz i diksilend, pruža gledaocu lep doživljaj miljea i epohe.

Iako u filmu postoji nekoliko odličnih muzičkih numera (od kojih je najbolja "Friends on the Other Side" koju izvodi Doktor Fasilije), primetno je odsustvo pevljivih pop hitova kakvi su proizišli iz "Male sirene" ili "Aladina" – što govori da kompozitor Rendi Njumen ("Toy Story", "Cars") nije dorastao standardima koje su svojevremeno postavili oskarovci Alan Menken i Hauard Ešmen.

Prvi Diznijev izlet u svet afro-američkih likova (iako je rasa kafenog princa Navina prilično neodređena), više od pola veka nakon kontroverzno rasističkog filma "Pesma Juga" iz davne 1946, ima potpuno diznijevski ishod: pitanja rase i klase su elegantno zaobiđena u korist romantične bajke sa Oprinom moralnom poukom da je rad taj koji oslobađa više nego magija. Srećom, poseduje pri tome i solidnu dozu nekadašnjeg diznijevskog šarma.