Predrag Ferdo Mikalački: Odbijam da budem marioneta

Predrag Mikalački proputovao je kao umetnik ceo svet, osvojio brojne nagrade, i danas je ispunjen čovek.

Rođen je 1951. godine u Risanu Crnoj Gori, a njegova umetnička epopeja počela je od njegovih malih nogu, kada je počeo da pokazuje ljubav prema crtanju.

“Od detinjstva sam crtao, slikao... Već u gimnaziji sam znao šta ću da budem. Međutim, moj put nije išao nekim ustaljenim tokom, na primer da se završi neka srednja škola, pa akademija. Malo sam lutao, ali i kroz ta lutanja sam se uvek latio olovke, papira i boje“, objašnjava Mikalački i kaže da nikada nije mnogo mario za uzore.

“Uvek sam sam sebe tražio više nego što sam tražio neke uzore. Voleo sam Pikasa zbog jedne stvari – on je sebi dozvolio da, kada napravi jednu celinu u svom stvaralaštvu, poput ružičaste i plave faze, slobodno krene u neka nova istraživanja. I on mi je bio uzor u smislu da nikad neću robovati nečemu što sam radio. Onog trenutka kada shvatim da me ono što radim više ne zadovoljava, krenuću ispočetka.“

Mikalački je slikao do 1983. godine, kada je shvatio da ga više privlači crtanje.

“Jednostavno sam osetio da moje slike više predstavljaju obojene crteže nego kolorističku sliku. Boja mi je služila samo da popunim prostor između dve linije. Tako da sam 1983. počeo da se bavim crtežom na papiru. Do 1995. nastao je ciklus čija je tema bila karate. Reč je o velikom crtežu koji je bio sastavljen iz 33 crteža veličine 1m x 70cm. On je bio izložen u galeriji Kolarca i galeriji 'Prozori' u Zagrebu“, navodi umetnik.

Nakon završenog poliptiha i serije crteža životinja na kojima razvija jedan od njegovih zaštitnih znakova – crno-bela kompozicija sa ponekim bojenim detaljem, Mikalački počinje da se bavi grafikom. Prvo manjeg formata, negujući i dalje ljubav prema crtežu, a zatim prelazi na veći format. Tada započinje ciklus grafika “Marionete“, koji ovih dana imamo priliku da vidimo u galeriji ULUS.

Marioneta I / Foto: B92

“Ideja o marionetama javila se kao blesak munje. Razrađivao sam ciklus godinu dana, crtao sam na papirićima veličine četvrt papira za kucanje. Nacrtao sam stotinak takvih malih crteža. U realizaciju tog ciklusa krenuo sam tako što sam svog drugara Goksija postavio u određeni položaj, napravio scenu i fotografisao ga po crtežima. Snimio sam 365 fotografija, a onda sam opet jedan period proveo docrtavajući, korigujući detalje na papirima, otprilike šest meseci. Kada sam sve to završio, izabrao sam 26 radova koje ću da realizujem“, kaže Mikalački.

Osnovna tema grafika – marionete - zauzimaju centralnu poziciju svake kompozicije, dok se u drugom planu nalazi mnoštvo simbola vezanih za umetnikov život.

“U suštini, one su moj autoportret iako mi je za njih bio potreban model. Ja sam kroz njih ispričao svoje detinjstvo, ono što mi se dešavalo. Svaka grafika predstavlja po jedan trenutak u mom životu, bio on ružan ili lep“, objašnjava Mikalački.

Mikalački kaže da je najbolje objašnjenje za pitanje šta je svojim delima hteo da kaže pronašao sa svojom suprugom dok je radio na svom poslednjem radu u ciklusu.

“U knjizi nemačkog filozofa Artura Šopenhaura nalazi se rečenica 'Svako mora da igra u velikoj lutkarskoj predstavi života i da oseti žice koje ga pokreću'. Taj citat odlično može da se poveže sa mojim radom jer sam kroz ovu seriju pokušao da dotaknem ideju o tome da neko upravlja nama kao marionetama, i povlači naše konce. Ali, i mi nekom drugom povlačimo konce, i tako sve ukrug. U pitanju su različite ideologije - političke, društvene, religijske... U našim životima sve su one podjednako upletene“, kaže Mikalački.

Na pitanje da li smatra da postoji slobodna volja, umetnik odgovara potvrdno.

“Naravno da čovek raspolaže svojom voljom. Što se više izbori da može da kaže ono što jeste, on je slobodniji, kao što sam se upravo ja sam izborio za to da ono što radim bude moja slobodna volja. Bez uticaja bilo koga, došao sam do situacije da ne moram da pratim ni svetske trendove , ni trendove u umetnosti, niti kom pravcu pripadam. Jednostavno sam svoj“, kaže.

A kakve priče pričaju Ferdove grafike?

“Ja sam trenirao gimnastiku, i takmičio sam se, trenirao u klubu Partizan na Čukarici“, počinje priču Mikalački dok prilazi jednom od svojih radova. “ Pobedio sam na opštinskom takmičenju, zatim na gradskom i republičkom, i trebalo je da idem na savezno takmičenje, koje je trebalo da bude organizovano u Ohridu. Do tada smo se takmičili u crnom šortsu i beloj majici, a da bismo mogli da učestvujemo na saveznom takmičenju, morali smo da imamo dres – beli triko koji nije mogao da se kupi, već bi nam uzimali meru i šili ga“, priča Mikalački.

Marioneta XVII / Foto: B92

Jednog dana, umetnik je sam, bez trenera, došao malo ranije u salu.

“Hteo sam da odvežbam vežbu koju sam spremao za to prvenstvo, i onako nezagrejan, popeo sam se na krugove. Zanjihao sam se, jednom, drugi put, kada su mi se otkačile ruke. Pao sam, i nastavio da ležim dva i po sata u nesvesti. Sve to vreme sanjao sam san koji mi se činio kao večnost, a to je da su se pored mene nalazile hiljade tih trikoa, okačenih na vešalice, a ja sam pokušavao da ih dohvatim. Tu priču sam ispričao na ovoj grafici“, kaže.

To, međutim, nije bio jedini neobičan doživljaj - Ferdo ih je imao toliko da bi o njima mogla da se napiše knjiga.

“Ja sam živeo u Šibeniku. Otac mi je bio pomorski oficir, iz Kikinde, a majka mi je sa mora, iz Boke Kotorske. Majčina sestra je živela na Visu, obožavao sam nju i teču. Jedne zime u januaru, moj teča je došao barkasom, drvenim vojnim brodom od 15 metara koji služi za male relacije“, objašnjava Mikalački.

“U to vreme na Visu nije bilo struje , nego smo imali tri ogromna motora ukopana u nekim tunelima, i oni su naizmenično proizvodili struju koja se koristila isključivo za osvetljenje; nije moglo da se pegla, kuva... Teča je bio šef remontnog zavoda, i bio je došao u Šibenik po jedan deo. Pita on mene 'Hoćeš sa mnom kod tetke?', kažem 'Hoću'. Pitam oca i majku, oni kažu 'Hoćemo'“, objašnjava Mikalački.

Ferdo je imao pet godina kada ga je teča ukrcao na brod.

“Krenemo za Vis po predivnom danu, ali na putu se digne čuveni jugo, sa ogromnim talasima. Nastaje užasno nevreme, vezali su mi pojas za spasavanje, svi smo vezali pojaseve. Brod se ljuljao, ja sam povraćao, i dan danas se sećam tih scena. Moj teča je našao neku crvenu maramu sa belim tufnama, vezao mi je oko vrata i vikao 'Ti si Pančo Vila, morski vuk'. Celog života me je tako zvao, zato što sam tada bio hrabar. Ono što je zanimljivo je da sam istu tu maramu nosio kad sam upoznao svoju suprugu. Čuvali smo je sve dok se nije raspala“, kaže Mikalački.

Marioneta VI / Foto: B92

Putnici su stigli na Vis po užasnom nevremenu...

“Kad me je tetka videla, onesvestila se. Znala je kakvo je bilo nevreme, i kakvim je brodom njen muž došao, čekala ga je sve vreme. Ali nije znala da ja dolazim. Kasnije sam ovekovečio te talase, a Hokusai mi je poslužio kao priča. Tu su i ribice, i svetionik koji je stajao na ulazu u viški zaliv. Kada smo ga videli kroz kišurinu i nevreme, shvatili smo da smo nadomak obale, na pravom putu“, priča umetnik.

Na trećoj grafici Mikalački je zabeležio još jedan neprijatan događaj.

“Leto pre toga, Jugoplastika je počela da proizvodi pojaseve za spasavanje. Do tada su se koristile tikvice - osušene tikve koje su služile kao plovak. Kupali smo se kupalištu Martinska u Šibenskom zalivu, kada je prošao remorker i digao velike talase. Ja sam se prevrnuo, ali umesto da isplivam na površinu, krenuo sam da gnjurim prema dnu. Moja majka je vrisnula, otac je zaronio, i izvukao me sa četiri metra dubine. Čim smo izašli, dohvatio je pojas, pokidao ga i rekao 'Ovo ti više neće trebati'. U tri sledeća dana sam naučio da plivam“, ističe Mikalački.

Marioneta XX / Foto: B92

Koliki je uspeh ostvario ciklus "Marionete" najbolje govori činjenica da je 4-5 radova bilo prikazano na kolektivnim izložbama, a svih 26 na brojnim bijenalima, trijenalima i međunarodnim izložbama u svetu.

“Izlagao sam u Japanu, Kini, Južnoj Koreji, Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Italiji, Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugalu. Skoro sve se nalaze u muzejima i zbirkama po svetu, sem dve koje su ovde kod nas“, kaže Ferdo.

Uprkos uspehu na međunarodnoj likovnoj sceni, Predrag Mikalački nije mnogo poznat našoj javnosti. To nije usamljen slučaj, zbog čega se stiče utisak da su srpski umetnici uvek cenjeniji u svetu nego u svojoj zemlji. Zašto Srbija ne mari za svoje umetnike?

“U predgovoru kataloga za izložbu 'Marionete', Nenad Nikolić se malo dotakao te teme. Prestao sam ovde da izlažem zbog onog što bi se u našem narodu reklo 'mala bara puna krokodila'. Doživeo sam nekoliko neprijatnih stvari od kolega koje su bile u komisijama. Međutim, život je stvari nametnuo tako da, ono što mi je bilo odbijeno od njih, bude nagrađeno u inostranstvu. Odavno sam prestao ovde da izlažem jer su na tim međunarodnim izložbama komisije veoma, veoma stroge, i izlaže veoma ozbiljan broj umetnika. To najbolje svedoči o mom radu“, objašnjava Mikalački.

“Kad sam izlagao u Japanu, jedanaestoro ljudi činilo je žiri. Svako od njih dobio bi brojeve od nula do 10. Ispred njih bi se zatim u belim rukavicama prikazalo naše delo, a oni bi dali svoje ocene. Ocene su se sabirale, a sto radova sa najvišim ocenama bilo bi poslato izložbu, između ostalog i moj. U Kini je, na poslednjoj izložbi gde sam izlagao, šesnaestoro ljudi bilo iz Južne Amerike i Evrope, a pola iz Azije. Tamo je mnogo veća konkurencija, ali tamo prolazim mnogo bolje nego ovde“, kaže.

Mikalački je 2007. pozvan i na izložbu "Prints Tokyo", najstariju izložbu međunarodnog tipa u svetu, koja je te godine slavila 75. godina postojanja. Njegovi radovi izloženi su sa delima 51 umetnika iz celog sveta.

"Reč je o izložbi koja se ne radi po konkursu. Oni imaju svoju komisiju, kuratore, selektore koji biraju autore iz čitavog sveta. Princip važi da samo jednom možete da izlažete. I mene su pronašli i pozvali na tu izložbu", priča Mikalački. Jedna od najznačajnijih izložbi na kojoj je Mikalački učestvovao bila je “Millenium wind” 2011. godine u Južnoj Koreji, organizovane povodom proslave jednog milenijuma postojanja “Tripitake Koreane”, najkompletnije zbirke budističkih tekstova na svetu. Mikalački je, po pozivu Ministarstva kulture Južne Koreje, sa dva rada iz ciklusa “Marionete” stigao u ovu zemlju kako bi predstavljao Srbiju.

“Dobio sam nagradu na trijenalu u Seulu, gde je stizalo na hiljade radova povodom Tripitake Koreane. Reč je o nacionalnom blagu Koreje, zbirci budističkih tekstova na 80.000 ploča, koja se 18 godina rezala i štampala kao mantra protiv najezde Mongola. Mongoli su ipak na kraju osvojili ovaj narod, ali su poštedeli Tripitaku, koja je u rangu egipatskih piramida, zaštićena od strane Uneska. Povodom proslavljanja hiljadu godina postojanja, oko 40 kolega iz čitavog sveta i ja dobili smo poziv da uveličamo taj događaj. To najbolje govori o ozbiljnosti sa kojom se u Južnoj Koreji pristupa umetnosti i očuvanju nasleđa“, kaže Mikalački.

Umetnik u međuvremenu nastavlja da stvara grafiku velikog formata, i poziva ljubitelje umetnosti i grafike da posete izložbu "Marionete", koja traje do 14. novembra.

Sledeći put planira da učini svet bogatijim za jedan novi triptih.