Đina Lolobriđida o Sofiji Loren: Ja sam bila broj jedan, a ne ona

Glumica je tada progovorila i o svojoj slavnoj suparnici Sofiji Loren. Njihovo rivalstvo uporedila je sa rivalstvom biciklista Fausta Kopija i i Đina Bartalija i operskih pevačica Marije Kalas i Renate. Dodala je pritom, da to nije bilo pravo rivalstvo, nego izmišljotina Sofijinih predstavnika za odnose s medijima, koji su na taj način želeli da promovišu glumicu.

Oduvek se znalo ko je broj jedan - to je Đina, kojoj nije bio potreban muž producent poput Karla Pontija da bi se brinuo o njenoj karijeri. Sve je napravila sama, donosila odluke kako ispravne tako i pogrešne, ali je niko nikad nije skinuo s vrha. Tako bar ona tvrdi.

Zaista, ko je bio veća zvezda, Đina ili Sofija?

Izbor za mis

Počele su slično. Sedam godina starija Đina učestvovala je 1947. na izboru za Mis Italije i osvojila treće mesto (konkurencija je bila žestoka, ispred nje su bile Lučija Bose i Đana Marija Kanale, a bez priznanja su ostale Silvana Manđano i Eleonora Rosi Drago). Pred kamere se tada nije dolazilo putem glumačkih škola nego ovakvih takmičenja, pa je Đina - nakon što je snimila jedan foto-roman - počela nastupati u filmovima (često su je sinhronizovali, što znači da njen glas mnogim rediteljima nije bio po volji) i već 1950. privukla je pažnju milijardera i filmskog producenta Hauarda Hjuza. Došla je u Holivud, navodno uspela da se odbrani od njegovog upornog flertovanja, ali je ipak potpisala s njim sedmogodišnji ugovor. Međutim, ugovor joj je na kraju samo naškodio, jer Hjuz nije nudio ništa zanimljivo.

Ipak, po povratku u Italiju odmah je postala slavna, ponajviše zahvaljujući komedijama “Hleb, ljubav i mašta” i “Hleb, ljubav i ljubomora”, u kojima je igrala seljančicu Bersaljeru, čiji je dekolte imao podjednako važnu ulogu kao i njeno magarence. S uspehom je snimala u Francuskoj (“Fanfan la Tulipe” i “Lepotice noći” s Žerarom Filipeom, “Zvonar Bogorodičine crkve” s Entonijem Kvinom), da bi se krajem pedesetih, po isteku ugovora s Hjuzom vratila u Holivud (već je pre toga snimila dva američka filma, “Udri đavola” Džona Hjustona s Hemfrijem Bogartom i Dženifer Džouns, koji je sniman u Italiji, a “Trapez” Karola rida s Bartom Lankasterom i Tonijem Kertisom u Francuskoj).

Prijateljica Merilin

Spektakl “Solomon i kraljica od Sabe” u režiji veterana Kinga Vidora trebalo je da je kruniše za novu holivudsku divu, ali je glavni glumac Tajron Pauer umro usred snimanja (zamenio ga je Jul Briner - za ovu priliku s perikom). Iako je film bio hit, izgledalo je da joj bolje leže uloge u komedijama poput “Kad dođe septembar” (s Rokom Hadsonom), za koju je dobila Zlatni globus, i “Buona sera, gospođo Kembel” (još jedna nominacija za Zlatni globus), iz koje je nastao mjuzikl “Mamma Mia!” Sprijateljila se s Merilin Monro, koja se skromno nazivala “američkom Lolobriđidom”, pred samu smrt Monrove. Sofija je takođe učestvovala u izboru za mis Italije, 1950. i dobila specijalno za tu priliku izmišljenu titulu Miss elegancije. Uloge u filmovima isprva su bile male (iako je već tada upoznala Karla Pontija), u komediji “Bio je to on...da! da!” s Valterom Kjarijem čak je nastupila obnažena do struka, što su kasnije, kad se proslavila, obilno koristili tabloidi. U ekranizaciji opere “Aida” (1953.) igrala je naslovnu ulogu i ostavila dobar utisak (iako je samo otvarala usta, pevala je Renata Tebaldi), da bi nakon toga postala poznato ime i našla idealnog partnera u Marselu Mastrojaniju (“Šteta što je takva”, “Lepa mlinarka”), a odličnog producenta u Pontiju.

Veza s Grantom

Od 1957. snima za Amerikance, u spektaklu “Ponos i strast” snimljenom u Španiji zaljubila se u partnera Kerija Granta, ali veza nije bila najsrećnija zbog obostranog oklevanja: kad je on postao odlučniji, ona ga je obavestila da se udaje za Pontija. Za “Crnu orhideju” (1958.) s Entonijem Kvinom dobila je nagradu u Veneciji, svoje prvo glumačko priznanje i uspešno nastupila u spektaklima “El Cid” i “Pad Rimskog carstva”, međutim, film koji je tih godina snimila u Italiji, “Ćoćara” (1960), vinuo ju je među najvažnije svetske zvezde: za ulogu majke koja je silovana zajedno s ćerkom najpre je dobila Zlatnu palmu u Kanu, a zatim i Oskara, kao prva glumica koja nije igrala na engleskom jeziku i ipak izborila tu nagradu.

Nesumnjivo da je Ponti kao producent imao dosta zasluga, ali i njeno preobraženje od nekadašnje brbljave komičarke u ozbiljnu dramsku glumicu bilo je sjajno. Šezdesetih je potpuno zasenila Đinu. Mediji su neprestano pisali o njenim bračnim nevoljama (Ponti je već bio oženjen, a pošto mu razvod nisu priznali, oboma je pretio zatvor zbog bigamije), u režiji Vitorija de Sike snimila je s Mastrojanijem dve popularne komedije, “Juče, danas, sutra” i “Brak na italijanski način” (za poslednju je dobila još jednu nominaciju za Oskara) i neprestano balansirala između Italije i Holivuda. Mastrojani joj je i kasnije bio odličan partner, oboje su bili izvanredni u “Izuzetnom danu” Etora Skole (1977) kao progonjeni homoseksualac i zapostavljena domaćica, a poslednji put su nastupili zajedno u mozaičkoj komediji Roberta Altmana “Prêt-à-porter” (1994).

Kako su joj se sedamdesetih filmski nastupi proredili, Đina se otkrila kao vajarka, počela da se bavi fotografijom (i to vrlo dobro), a 1974. napravila je iscrpan intervju s Fidelom Kastrom (dopao joj se kao muškarac, ali ne i kao državnik). Šteta je što nikad nije ozbiljnije prionula na pevanje, jer je imala glas izuzetnog raspona. Od prvog supruga, slovenačkog lekara Milka Škofiča, razvela se 1971, a najveći peh imala je kad se vezala za 34 godine mlađeg Španca Havijera Rigaua: prema njenoj verziji, on je 2010. inscenirao s njom venčanje u Barseloni, ali ju je na ceremoniji “glumila” njegova poznanica, dok je Rigau tvrdio da nije bilo nikakvog lažiranja.

Autorka kuvara

Foto: Gettyimages

Sofija je pak do Pontijeve smrti 2007. ostala s njim u braku i tu je bilo emocionalnih uspona i padova, ali posle više nije tražila novog životnog partnera. Skupljala je umetnine, imala svoju liniju senki za oči i ruževa za usne, objavljivala kuvare i igrala kako sebe tako i svoju majku u TV filmu “Sofija: Njena priča” (1980). U anketi Američkog filmskog instituta uvrštena je među 25 najvećih holivudskih legendi.

Ko je dakle bio prvi, Đina ili Sofija?