Rajko Grlić: Plašim se civilizovanog nacionalizma

Razgovarao: M. Iličić

*U okviru tradicionalne manifestacije „Pet dana Zagreba u Sarajevu“, promovišete svoj najnoviji film "Ustav Republike Hrvatske". Mnogi filmski kritičari smatraju da je reč o najboljem filmskom ostvarenju ove godine. Da li ste zadovoljni odjekom filma u regionu?

Kad čovek oblikuje film, nema stoprocentnu sliku dokle će film doći. Film je zapravo živi organizam. Vi imate sve parametre, a onda oni polako počinju da se sklapaju i tu nekad neke čudne hemije odvedu film levo-desno, gore-dole. Ovaj film je imao sve dobre pretpostavke. Skoro tri godine smo pravili scenario, Ante Tomić i ja, zatim sam imao mnogo vremena da ga snimim na miru, s jednom mladom ekipom. Imao sam dvoje glumaca za koje smo pisali scenario - to su Dejan Aćimović i Ksenija Marinković - i za glumca kog sam tražio skoro godinu dana i našao ga u Nebojši Glogovcu. Našao ga u jednom vrhunskom igraču, s kojim sam baš želeo da pravim film. Ne sećam se da sam tako često uživao praveći film, kao što sam to s njim. Sa malo reči, sa njegovom stoprocentnom koncentracijom mogli smo da se igramo, sviramo razne tonove i gledamo kuda nas šta može odvesti. Imali smo vremena, nismo žurili. Imali smo producente koji su to izuzetno pratili, ali to sve nije dovoljno da se film dogodi. Film može da ima sve to i da se ne dogodi.

Kada smo počeli da pišemo scenario u Hrvatskoj, taj morbidni nacionalizam nije bio u tom obliku agresivan, kao kakav je bio u trenutku kada smo izašli iz filma, tako da se vreme nekako poklopilo. S druge strane, to je toliko intimna priča, a mi smo probali svakog od njih da učinimo ljudskim bićem, da je to naišlo na prijem koji je doveo do toga (a to je meni najdraži podatak o rezultatu tog filma) i u Zagrebu i u Beogradu igrao pet meseci neprestano u bioskopima. * Dakle, uspeli ste da prenesete poruku filma?

Da, to je film o nepodnošljivosti Hrvata i Srba! A ovo što je počelo da se događa napolju je isto van kontrole. Otvorili smo festival u Montrealu i dobili taj „Grand Prix“ Amerike, na jedinom „A“ festivalu na američkom kontinentu i onda je to krenulo.

* Mogli smo da pročitamo komentare glumca Božidara Smiljanića, koji je igrao ulogu oca u filmu, kako je gluma Nebojše Glogovca nešto nesvakidašnje, naročito je pohvalio njegov hrvatski jezik i zagrebački akcenat.

Ja sam insistirao na tom jeziku, jer na tom jeziku može pasti takav film, jer se time igra. Da se ne igra nacionalizmima, možda ne bi čovek tako detaljno pazio. Sa dva lektora smo sve prošli i on je to uzeo u uvo i potrudio se. Ja sam Zagrepčanin, pa imam neko uvo za taj jezik. Na snimanju, ako sam ga deset puta vratio zbog lošeg naglaska neke reči, to je bilo sve. On se tako dobro pripremio...

* Iako mu to nije bilo prvi put da igra na hrvatskom jeziku, mnogi smatraju da je u vašem filmu „Ustav Republike Hrvatske“ Nebojša Glogovac odigrao ulogu života?

Da. On sam kaže to. On je mlad glumac, on će još igrati u životu...

I Božidar Smiljanić je odigrao vrhunski svoju ulogu. Malo starije generacije ga pamte po ulozi Kolonela iz kultnog serijala "Kapelski kresovi". Mlađi ljubitelji filma mogli su da ga gledaju u filmu Žige Virca „Hjustone, imamo problem“. Nažalost, od tada je ostao bez obe noge.

On je glumac pun energije, bez obzira na to što nema noge. Ima samodisciplinu da samo nestane, da se poništi i pretvori u tog polumrtvog čoveka koji lebdi nad tom pričom.

* Rekli ste da ste „potrefili“ promociju filma u vreme dok su nacionalizmi u regionu divljali. Kako gledate na trenutnu političku situaciju? Da li mislite da se nešto ipak menja nabolje ili je sve isto kako je i bilo?

Kada je počeo taj novi talas nacionalizma, onda je grunuo u nasirovijem obliku kao u Hrvatskoj. Karamarko i onaj mali ustaša, (Zlatko Hasanbegović, op.a.) to je bilo baš onako sirovo. A onda su sad došli mladići koji nisu mnogo promenili optiku na svet, samo su u boljim odelima, imaju finije manire, bolje se češljaju, deluju mnogo civilizovanije. Ja se toga plašim, plašim se civilizovanog nacionalizma. Pored Jasenovca stoji „Za dom spremni“, pozdrav uz koji su klali ljude pet kilometara dalje. I preko toga se pređe sa nekoliko reči - To ćemo srediti, to nije problem... A nikad se neće srediti...

U Srbiji i u Bosni - malo znam da bih mogao da govorim. Političari su naučili da malo otupe oštricu, ali je baza ostala ista. Žive, hrane se... Što je Ante Tomić neki dan rekao: “Da nema Srba, ne bi imalo smisla biti Hrvat“.

Ostatak intervjua možete pročitati na sajtu slobodna-bosna.ba