Vladimir Veličković: Kultura se ovde probija na mišiće

Piše: Stalni dopisnik "Novosti" iz Pariza Goran Čvorović

Hteo ne hteo, i ja sam na listi čekanja - kaže Veličković za "Novosti".

* Šta je to što je učinilo da se u jednoj generaciji pojavi čitava plejada tako uspešnih umetnika koji su proneli srpsku slikarsku priču gradom svetlosti i umetnosti?

- Kada smo dolazili u Pariz, nismo se privoleli ovdašnjim trendovima, već smo im doneli svoje viđenje sveta i slikarstva, što je naša osnovna karakteristika. Naši putevi su, za razliku od vršnjaka iz drugih podneblja, bili mnogo duži, i to je ono što nas razlikuje u internacionalnom kontekstu. Iza mojih prijatelja Nemaca, Španaca, Italijana, Holanđana stajale su ekonomski i institucionalno moćne zemlje. Njihov uspon je bio mnogo brži. Mi smo slike pre poklanjali nego što smo ih prodavali. To su bili sasvim drugačiji standardi. Trebalo je dosta vremena da se stavimo na šine i krenemo punom parom. Ali izborili smo se. Tvrdoglavošću, radom, vrednoćom.

* Koliko je identitet bio uzročnik uspeha, vašeg i vaših kolega?

- Povezivali su nas, naravno, zajednički jezik i kultura, ljubav prema tlu kome pripadamo. Kad se govori o nama, uvek se pominje to odakle smo. Niko nas nije pretvarao u francuske umetnike, iako Francuzi imaju tu potrebu da svojataju i uzimaju ono što im odgovara. Ali nismo mi bili neka "ekipa". Poštovali smo se. Ni sa kim od njih nikada nisam imao bilo kakvih problema. * Da li biste se i vi, sada, vratili u Srbiju, kao neke od vaših kolega?

- Za razliku od prethodnih generacija, kao što je ona između dva rata iz koje su se uglavnom svi vraćali, među nama su retki oni koji su to činili. Ko je dovršio misiju, i ako je pokupio sve iz određene sredine, onda u potpunosti ima razloga da se vrati, pogotovo ako ima mogućnosti za to. Ja, nažalost, u Srbiji nemam takve uslove kao u Parizu. Ne kažem da ne bih mogao da ih stvorim, ali komplikovano bi bilo da se sada vraćam. Trebaju mi moje igračke! S mojim poslom, ipak, valja biti ovde. Uvek mi je bilo najvažnije da sebi mogu da omogućim normalno profesionalno funkcionisanje. Ali u Beograd i uopšte u Srbiju, u naše krajeve, idem veoma često. Oduvek sam bio vezan. Svakodnevno sam jednom nogom tamo a drugom ovde.

* U ova vremena, ipak, sve više ljudi u poslednje vreme dolazi iz inostranstva da ponovo živi u Srbiji, nalazeći u njoj zadovoljstva i rezon postojanja...

- U Beogradu, koliko sam u kratkim snimcima svojih boravaka mogao da sagledam, živi se fantastično. Postoje sjajni uslovi za rekreaciju. Održavaju se razne manifestacije. Krcat je kulturnim aktivnostima. Ima mnogo toga da se proživi i doživi. Nije dosadno. Novi Sad "puca" od aktivnosti. Uspeli su nedavno da dovedu Dejmijana Hersta. Narod se gurao da to vidi. Ipak, s druge strane, kultura se još probija na mišiće. Treba i dalje objašnjavati da umetnost ostaje, a da sve ostalo, naročito politika i političari, prolazi. * Ima li promena na vidiku?

- Otvoriće, konačno, Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Novi ministar kulture Vladan Vukosavljević je na mene ostavio dobar utisak. Posetio sam ga nedavno s Ljiljanom Ćinkul, direktorkom Grafičkog kolektiva, kome, zbog restitucije zgrade u kojoj se nalazi, sada preti velika opasnost da postane palačinkarnica. Lako može da se dogodi da nestane institucija stara 67 godina, u kojoj sam 1951. prvi put izlagao. Postoje pravne začkoljice koje idu u prilog palačinkama, ali je ministar obećao da će pokušati da učini sve da se stvari izmene. Trebalo bi da ustanove od posebnog značaja budu izuzete od restitucije. Tranzicija je bolna i u njoj se svašta dešava. Ima pomaka u pozitivnom pravcu, ali treba još čekati. Sve preterano dugo traje.

* Tenzije ne prestaju. U BiH se "zakuvalo" u poslednje vreme?

- Voleo bih da do tog problema nije ni došlo, da su ljudi referendumom morali da se opredeljuju za ono što je sasvim prirodno i normalno. Mišljenje naroda treba poštovati.

* Vlada li kod nas u regionu trajni mir, ili je posredi samo "zaleđeni" konflikt?

- Umoran je narod od ratovanja, drama i kriminala. Umoran je od svega. Pojavila se apatija kao opšte stanje. Nekada bi trebalo i reagovati. Intelektualci bi možda mogli da budu aktivniji i prisutniji sa svojim mišljenjem. Novi predsednik SANU Vladimir Kostić je, u tom smislu, izuzetna ličnost.

* Koliko je umetnost kriva za sve što se dešava na planeti? Nekada su postojali pravci, pamfleti, kružoci i manifesti koji su usmeravali svet. Sada toga više nema...

- Stigli smo do neprelaznog zida. Marsel Dišam je 1913. godine svojom subverzivnom kreativnošću izazivao skandale i pomakao neke stvari napred. On je, međutim, i dalje prisutan među umetnicima, u različitim interpretacijama. Danas se niko ničim više ne skandalizuje, verovatno i zbog toga što je sve dozvoljeno i sve prihvaćeno. Vlada zatišje u očekivanju eventualnog novog prevrata u umetnosti. * Zavladala je opšta letargija?

- Nema uzbuđenja. Ne pojavljuje se neko ko bi nešto prodrmao, zatalasao u bilo kom pravcu. Ne vidim da se išta dešava u tom smislu. Došlo je do zamora kreativnog materijala. Cela planeta je u toku onoga što se radi na celoj planeti. To su elementi koji se rimuju s gubljenjem identiteta. Kad smo mi dolazili pre 50 godina u Pariz, u prtljagu smo imali svoju priču u vezi sa onim što smo u tom trenutku bili. Onda smo otvorili taj svoj prtljag i pokušali da ga prikažemo tu gde smo došli. To je bila prava i hrabra odluka.

* Od umetnosti su uvek mogli da žive samo oni najuspešniji. Može li, međutim, danas, kao nekada, da se životari od umetnosti?

- Bilo je više prostora, a manje umetnika. Situacija je, ipak, proporcionalno slična, jer se povećao i broj interesenata. To je sada statusno pitanje. Kada smo mi došli u Pariz, postojali su grafika, slikarstvo i skulptura. Prošli vek je veoma obogatio izraze i raširio kompleksnost umetničkih aktivnosti. Ali i dodao malo vode u vino. Kvalitet je manje kondenzovan. Tu je i finansijski fenomen, kapitalistički tretman umetnosti. Nije više bitno kakvog je kvaliteta delo, nego koliko košta. Sve je to dovelo do toga da je nekada, svakako, bilo lakše preživeti od umetnosti nego što se to može danas. Između ostalog i zato što su zahtevi sada veći. Banalni svakodnevni život je postao skuplji.

* Pariz jeste centar svetske umetnosti, ali to su i Njujork, London... Zašto su srpski slikari uvek obavezno dolazili baš ovde?

- Pariz i Francuska su usađeni u naše vaspitanje i tradiciju. To je bila konstanta. Moji roditelji su živeli u Parizu. Njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja su govorili francuski. Zato se uopšte nije postavljalo pitanje da li da se ide u nekom drugom pravcu. Ljubav prema Francuskoj, njenoj literaturi i svim njenim umetnostima predstavljala je kulturološki fenomen. Ovde su se rodili mnogi značajni pokreti u 19. i 20. veku. Postojala je dinamika koja nas je sve privlačila. Dilema je samo bila odlučiti se ili ne, ostati ili otići.

* Nastavlja li se ta platforma koju ste postavili, od Nadežde Petrović pa do vaše generacije? Imate li dostojne naslednike?

- Nekoliko naših mladih slikara je prisutno u ovdašnjem likovnom svetu. Imaju talenta, ali i uslov da obave određeni deo posla. Pokušavaju da se pozicioniraju. Bore se. Nije im lako. Nikoga ovde više ne primaju raširenih ruku. U tome je razlika u odnosu na nas.

* Da li je Zapad, uopšte, danas privlačan za naše mlade ljude?

- Privlačan je, i biće, dok se ne pojave neke druge sredine koje mogu da budu atraktivnije, a tu pre svega mislim na Kinu. Mnogi kažu: Čim dobijemo diplomu - idemo. Ali treba dobro razmisliti. Sada je sve teže. Problemi su svima poznati. Ove sredine se brane od navale. I nisu ono što su nekada bile.