Abramović: Mnogi prijatelji su mi postali neprijatelji

Guardian je objavio intervju sa umetnicom poreklom iz Srbije, koja će sledećeg meseca napuniti 70 godina i koja je trenutno na vrhuncu slave.

Mnogi kritičari koji su je nekad obožavali, tvrde da je smekšala, da se “prodala”, da je počela da veruje u sopstveni publicitet.

Prošlog meseca Ulaj je dobio slučaj na sudu na kom je zahtevao svoj deo zarada od njihovog zajedničkog rada. Pre toga, susretala se sa optužbama za rasizam u njenim memoarima “Walk Through Walls”, u kom je Aboridžine opisala kao “ljude koji liče na dinosauruse” (taj deo je kasnije izbačen).

Pomalo se žali na način na koji su ti događaji predstavljeni u medijima, naročito način na koji je protumačen njen intervju za Spiegel u kom je priznala da je tri puta abortirala kako bi mogla da se posveti karijeri.

“Sad jedino mogu da očekujem da na internetu pročitam kako ubijam decu da bi stvarala umetnost. Samo jedan čovek je stao na moju stranu danas i rekao: Zašto Džordža Klunija koji ima dva Oskara niko ne pita zašto ne pravi decu? Zašto to pitaju mene?”, kaže Marina dodajući da joj to ipak ne smeta toliko.

“Da me to nervira, ne bih ni priznala to. Ali sam tužna što ljudi ne vide mnogo važnije stvari. Oni ne vide šta ovaj rad znači, kako se obraćam široj publici, a ne samo umetničkoj publici, kako sam od 10 posetilaca mojim performansima došla do stotina hiljada. Oni to ne vide. Samo pokušavaju da pronađu sra*e u svemu – naročito ako je dobro”. Iako kaže da voli da živi u sadašnjosti, to nije u potpunosti tačno, piše Guardian.

Njena umetnost je autobiografska, duboko ukorenjena u njenoj prošlosti. Njena knjiga “Walk Through Walls” čita se više kao magični realizam, nego kao memoari.

Njeni roditelji su bili ambiciozni komunisti, hladni i strogi. Kao svi stvarni komunisti, “išli su kroz zidove” za zajedničke ideje. Tokom prvih godina života, Abramović je živela s bakom, dok su se njeni roditelji posvetili karijerama.

Otac Vojin bio je deo Titovog obezbeđenja, a majka Danica direktorka Muzeja revolucije u Beogradu. Njena baka je bila draga, ali u šestoj godini Marina je morala da se vrati roditeljima i posmatra polagano i nasilno propadanje njihovog braka.

Roditelji je nikad nisu ljubili ili hvalili. Majka ju je tukla, vukla za kosu, govorila joj da je beskorisna i nazivala je prostitkom kada ju je prvi put dečak poljubio u obraz u njenoj 14 godini. Kao tinejdžerka, mislila je za sebe da je “izvanredno ružna”.

“Imala sam taj nos odraslog čoveka na licu deteta prepunom bubuljica, užasnu frizuru, ortopedske cipele za ravna stopala, naočare sa debelim staklima...”, priseća se ona.

Jedina stvar u koju je mogla da se pouzda, bila je njena umetnost. Kaže da ju je očev prijatelj umetnik učio da slika i da j posipao mnogo boja po platnu, puštao ih da se osuše, a onda palio. Govorio joj je da je to zalazak sunca.

Marina je bila očarana.

Odlučila je da studira umetnost, ali su njene ideje bile mnogo radikalnije.

U njenoj knjizi vidi se njena posvećenost, kako kaže, “i prijateljima i neprijateljima”.

“Mnogo mojih prijatelja postali su mi neprijatelji i mnogo neprijatelja prijatelji – to se stalno menja. Mnogi ljudi pretpostave nešto o vama, a onda vas upoznaju i sprijatelje se, a oni koji vas stvarno poznaju to ne mogu da podnesu iz bilo kog razloga. Suočavala sam se s mnogo ljubomore i to mi mnogo smeta”.

U njenoj knjizi je fotografija iz šezdesetih na kojoj je jedina žena u grupi od šest radikalnih umetnika, bliskih prijatelja koji su želeli da promene svet.

U dvadesetim se udala za jednog od njih – Nešu. Bili su u braku pet godina, ali nikad nisu živeli zajedno. Veći deo te grupe više ne komunicira s njom.

“Kada odem u Beograd, ne žele da me vide. Podsećam ih na njihov neupeh. Mnogo ih volim, ali oni mene ne”.

Ipak, barem je za Nešu možda i jasno zašto ne želi da razgovara sa bivšom suprugom. U svojoj knjizi otkrila je da on nikad nije bio dobar u krevetu i da ju je slučajno oplodio.

Godine 1974. Marina je učinila nešto strašno. Na izložbi u Beogradu poređala je na sto pred sobom 72 predmeta i pozvala publiku da iskoriste neke od njih na njoj. Bilo je tu raznoraznih stvari, poput ruža ili masilnovog ulja. Ali nisu svi objekti bili toliko bezazleni – na stolu su ležali nož, pištolj i meci i jedan čovek bio je spreman da ih upotrebi na umetnici, ali je obezbeđenje uspelo da ga savlada.

Mediji su pisali da Marina treba da bude zatvorena u psihijatrijsku ustanovu. Da li su bili u pravu?

“Ne, mislim da sam usmerila pažnju na sebe”, rekla je ona. Ta pažnja koštala ju je ožiljaka koje joj je drugi posetilac njenog performansa ostavio oštricom noža.

Jedan od njih nosi na zglobu ruke. Podseća je na neuspeli pokušaj samoubistva.

“Taj... Bila sam tako nesrećna. Htela sam da se ubijem. Međutim, odjednom je poteklo toliko krvi i mislila sam da ću zaista umreti, a nisam čak ni došla do vene. Baka je ušla, odvela me u bolnicu i tamo su me zašili. Majci nije rekla ništa. Imala sam 14 godina”, kaže ona.

Da li je samopovređivanje pretvorila u umetničku formu? Ne, kaže.

“Uvek sam osećala bol i bila uplašena, a sa strahom sam se suočila u umetnosti. Zvezda petokraka bila je u svakom udžbeniku. Bila je simbol restrikcije i kontrole, a ja sam želela da se oslobodim tako što ću se suočiti”.

Kad je majka saznala da se bavi umetnošću, gađala ju je pepeljarom u glavu i poručila da, pošto joj je dala život, sada može i da ga uzme.

Da li je oduvek razumela svoju umetnost.

“Kad ste mlad umetnik, nemate predstavu šta radite. Svaki umetni koji kaže da zna, laže”.

Tek kad je napisala svoju knjigu, shvatila je o čemu se radi.

“Mislim da su odsustvo ljubavi u porodici i potreba da moja porodica bude svet umetnosti i publika, ostavilo veliki trag. Psihoanalitičar bi rekao da je to jasno. Ali mi to nije tako delovalo na početku”. ***

Ulaja je upoznala kada je imala 29 godina u Amsterdamu. Sedamdesetih godina prošlog veka pet godina izvodili su umetničke performanse iz kombija u kojem su živeli.

Performansi su im u to vreme bili jedini izvor prihoda, a radili su ih spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi.

Kada su shvatili da je njihovoj ljubavnoj priči došao kraj, odlučili su da peške pređu Kineski zid, tako što je svako krenuo sa svoje strane, da bi se susreli na sredini, u zagrljaju, još jedan - poslednji - put. Nisu planirali da se više ikada sretnu. Bilo je to 1988. godine.

Pune dvadeset i dve godine kasnije, 2010. godine, MoMa je organizovala retrospektivu Marininog rada tokom koje je ona po jedan minut provodila u tišini s potpunim neznancima koji su sedali za njen sto. Marina nije znala da je na izložbu došao i Ulaj...

Međutim, nakon dirljivog susreta i suza koje su potekle u MoMa, Ulaj je odlučio da je tuži i traži svoj deo od njihovih zajedničkih radova.

Ulaj je 1999. prodao Marini svoj deo arhive radova za 300.000 nemačkih maraka i dogovorili su se da će ubuduće 50 odsto profita od njih ići trgovcu umetninama, 30 Abramović i 20 Ulaju.

On ju je, međutim, prošle godine tužio za kršenje ugovora i sud je naredio Marini da mu isplati više od 250.000 evra, plati sudske troškove od 23.000 evra i omogući mu punu akreditaciju za zajedničke radove između 1976. i 1988.

A kako je Marina došla do novca?

Kada su se ona i Ulaj rastali, kupila je stan u Amsterdamu u vrlo lošem stanju za samo 25.000 dolara, a kasnije ga sredila i prodala za četiri miliona. Za to vreme naučila je da naplaćuje svoj rad i prodaje fotografije performansa za ogromne iznose. Nematerijalno je postalo materijalno.

Osvojila je prestižnog Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji 1997. za “Balkan Barok”, delo koje je odražavalo njenu užasnutost onim što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije. Ona je sedela pored gomila krvavih, smrdljivih kravljih kostiju i šest sati dnevno, tokom četiri dana ih neumorno prala.

U Veneciji je upoznala vajara Paola Kanevarija, koji je postao njen drugi suprug. Preselili su se u Njujork i iako je brak bio kratkog daha, tek tad je počela da uživa u materijalnoj strani svog uspeha.

Poslednjih godina je Marinin rad fokusiran na njenu smrt.

“Uvek radite ono čega se plašite. Kad dođete u moje godine, svesni ste da ćete se suočiti sa smrću. Hoću da umrem bez besa, bez straha i potpuno svesna, a to nije lako”, kaže ona.