Da li se tekstovi pesama mogu smatrati poezijom?

S vremena na vreme, pojedine cenjene književne ličnosti će naći za shodno da osuđuju rad pop zvezda.

To traje još od šezdesetih godina kada su tekstopisci prvi put počeli da teže nečemu ozbiljnijem od sklapanja najobičnijih rima.

Književni establišment, podjednako užasnut i fasciniran pažnjom koja je pružena ovim "novajlijama", osetio je obavezu da kao “čuvari kulture” kažu nešto.

“Tekstopisci pesama nisu pesnici”, napisao je Sajmon Armitadž, jedan od najpopularnijih pesnika Velike Britanije, u "Gardijanu "2008. godine.

“Ili bi trebalo da kažem da se pesme ne mogu smatrati poezijom. Zapravo, pesme su uglavnom loš pokušaj stvaranja poezije. Ukoliko izbacite muziku, ostaje samo neprijatan oblik kreativnog pisanja pun sirove rime, iscrpljenih klišea i mešovite metafore.”

Međutim, tekstopisci imaju dara da spajaju reči i muziku u jednu celinu. Zato se postavlja pitanje da li je bitno da li se sam rezultat tog rada smatra ili ne smatra poezijom.

Hauard Rembsi, profesor na Univerzitetu Južni Ilinois, koji drži predavanja o tekstovima rep muzike, smatra da je to veoma bitno.

On je izuzetno uzbuđen zbog Nobelove nagrade dodeljene Dilanu i kaže da nema vremena za one ljude koji na društvenim mrežama govore da je ta nagrada trebalo da pripadne nekom “zaslužnijem” piscu ili pesniku.

Veoma popularni umetnici kao što su Bitlsi i Rolingstounsi, ugledajući se na Dilana, počeli su da proširuju svoju lirsku paletu i da se bave ozbiljnijim pitanjima.

“Razlika je u tome što je Dilan uvek bio ozbiljan, a da se nije ni trudio”, napisao je Dilanov biograf Hauard Souns. “On je bio ozbiljan samo zato što je imao neverovatan um.”

“Bez obzira na to da li je u redu da se nazove pesnikom, njegove pesme su svakako poetične i veoma književne – kompleksne i suptilne, pametne, duhovite ali i tužne. Niko ne zaslužuje Nobelovu nagradu više od Dilana”, rekao je Souns.