Ljosa: Nacionalizam je veliko zlo

Nobelovac Mario Vargas Ljosa je jedan od najvećih pisaca u istoriji svetske književnosti. Njegove knjige su prevedene na desetine jezika i prodaju se u milionskim tiražima. Iako ima 79 godina, Ljosa je i fizički, a naročito mentalno, vitalniji od mnogih koji mu mogu biti unuci. To dokazuju i njegovi romani iz 21. veka, koji po kvalitetu ne zaostaju mnogo za njegovim najboljim delima iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. A iz njegovih političkih stavova, danas mogu učiti mnogi kojima je politika profesija i sa kojima se sastao neposredno pre ove konferencije za štampu.

Imajući sve to u vidu, teško da ćemo ove godine u Srbiji imati mnogo važnijih kulturnih vesti od posete ovog velikana. On je sinoć u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu održao književno veče pred 1400 ljudi. Kako sam kaže, više ljudi se pojavilo u njegovu čast samo kada je došao u Peru nakon što je dobio Nobelovu nagradu.

Sala u beogradskom Servantes institutu bila je tesna da primi sve zainteresovane predstavnike medija. Blicevi su škljocali sve vreme, kamere su bile naslonjene jedna na drugu, a novinari su gotovo molili organizatore da baš njima dozvole da postave pitanje. Gledajući sve to, nikako niste imali utisak da se nalazite u zemlji u kojoj su „Parovi“ najgledanija TV emisija i u kojoj književni prevodioci ime Džoni Mičel prevode u muškom rodu.

Ipak, da smo na mestu na kome smo, podsetio nas je znak instituta Servantes koji se nalazio na zidu, praktično iznad mesta gde je sedeo Ljosa. Znak se otkačinjao i padao. Prvo je direktor instituta 5-6 puta pokušao da ga vrati na mesto. Znak bi se svaki put vraćao u iskrivljeni položaj. Onda su direktora zamenili njegovi pomoćnici, pokušavajući da fiksiraju znak instituta. Sve to je trajalo preko pola sata, da bi na kraju znak ostao nepomičan na svom mestu, tek kada ga je jedan momak nečim dobro zaglavio. „Nečim dobro zaglavio“. Ipak smo u Srbiji.

Foto: Tanjug / Oksana Toskiæ

Ljosa nije stigao da obrati pažnju na taj detalj od kanonade pitanja koja mu je stizala sa svih strana. Novinare je svašta zanimalo, mada ponajviše političke teme. Iako su organizatori sugerisali da bi bilo dobro kada bi se se piscu postavljala pretežno književna pitanja, novinare je više zanimalo šta Ljosa misli o svetu danas. Što je i logično, ako imamo u vidu da su teme koja obuhvataju najveći deo njegovih romana upravo političke i socijalne.

Iako Ljosa nije bio tipični predstavnik „magičnog realizma“, odnosno za razliku od Markesa on se samo „očešao“ o njega, prvo pitanje je bilo kako on gleda na magični realizam danas.

„Niko ne zna šta je tačno taj pravac. Reč je o lepezi stilova, tehnika i tema. Današnji mladi ljudi u Latinskoj Americi su daleko od tog pravca, bar onog kakvog ga znamo iz šezdesetih. Cenzura šezdesetih godina je učinila da ’magični realizam’ praktično nestane, ili bar da više ne bude onakav kakav je bio tada“ rekao je Ljosa.

Jedan od razloga Ljosinog dolaska u Srbiju je promocija njegovih memoara koje je Laguna nedavno objavila „Riba u vodi“. U njima Ljosa priča o svom životu, ali i pokušaju da se bavi politikom. Naime, 1990. on je bio kandidat na predsedničkim izborima u Peruu.

„Ovi memoari su nastali nakon mog političkog iskustva 1990. To iskustvo je obogatilo moju političku viziju, ali nije bilo prijatno. Shvatio sam da u meni ipak ne leži političar. U ove memoare sam uneo svoje političko iskustvo, ali i dobar deo svoje mladosti i zrelosti. „Riba u vodi“ je pre svega lična knjiga.“

Na konstataciju novinarke kako je danas svetska politička situacija lošija nego pre, kako srednja klasa gotovo da izumire, pitala je Ljosu šta bi danas savetovao birače kada bi opet bio kandidat na izborima.

„Ja nisam pesimista. Mislim da je danas svakako mnogo bolje nego pre. Komunizam, taj veliki neprijatelj umetnosti, gotovo je iskorenjen. Ostao je samo na Kubi i u Severnoj Koreji i danas su te zemlje više karikature nego bilo šta drugo. Istina je da je demokratija u krizi i to pre svega zbog korupcije. Korupcija jeste problem i moramo se boriti da je iskorenimo. Uprkos tome, mislim da je sada bolje nego pre. To se oseća naročito u Južnoj Americi gde je društvo civilizovanije, gde više gotovo da nema diktature i gde je srednja klasa u porastu.

Mislim da je globalizacija nešto najbolje što se desilo svetu. Zbog globalizacije male i siromašne zemlje rastu, ljudi koji su živeli u mraku počinju da vide svetlo. Istina, ona ima i svojih mana, ali su joj vrline mnogo značajnije“.

Foto: Tanjug / Oksana Toskiæ

Novinarka koje je sledeća imala reč, očigledno je odranije imala spremno pitanje, koje se pomalo nelogično nadovezalo na Ljosin poslednji odgovor. Nju je zanimalo da li pisac misli da je svet na ivici Trećeg svetskog rata.

„Ne delim vašu katastrofičnu viziju. Terorizam i radikalni islam jesu problemi, ali ne mislim da će oni dovesti do nekog novog, globalnog rata.“

Ljosa i Gabrijel Garsija Markes su dve godine živeli u istoj ulici u Barseloni. Bez obzira na to, i bez obzira što važe za predstavljaju možda i najveće latinoameričke pisce, nisu delili političke stavove, a ni životne. Jednom su se čak i potukli. Znajući to, logično je zašto Ljosa nije mnogo hteo mnogo da priča o Markesu.

„Sve što sam mislio o njemu kao književniku, napisao sam u ’Istoriji jednog bogoubice’, a šta privatno mislim o Markesu, dozvolićete mi da zadržim za sebe.“

Na sličan način je pričao i o Haroldu Pinteru, rekavši „da ga ceni kao književnika, ali da uopšte ne deli njegove političke stavove“.

Na pitanje šta trenutno radi i šta planira u budućnosti, rekao je:

„Imam mnogo ideja, nekada mi se čini i previše. Ali svestan sam da nemam još mnogo vremena. Trenutno pišem roman ’Pet uglova’ koji se dešava u istoimenoj četvrti u Peruu osamdesetih godina. Taj kvart me je jako inspirisao kao i kreolska muzika koja se orila njime“.

Pored toga što je pisac, Ljosa važi za pasioniranog čitaoca. Bilo je logično pitanje da li čitao nešto od svog kolege, Nobelovca Ive Andrića.

„Pročitao sam „Na Drini ćuprija“ i ostala mi je u živom sećanju. Nažalost, nisam čitao mnogo srpskih pisaca, nadam se da ću posle ove posete neke da otkrijem. Ipak jednog jesam i to mnogo. Danilo Kiš. Pročitao sam sve njegovo što mi je došlo pod ruku. U stvari, mislim da su to sve knjige koje su prevedene na francuski i mnogo mi se dopada njegov stil“.

O književnosti, Ljosa je još rekao:

„Književnost menja svet, a dobra književnost obogaćuje živote čitalaca, utiče na njihov način razmišljanja i delovanja.“ Novinare je zanimalo postoji li žena u stvarnom životu, koja mu je bila inspiracija za glavni lik u romanu „Avanture nevaljale devojčice“. Sa zagonetnim osmehom, Ljosa je rekao:

„Često me pitaju to. Kao i u svim knjigama, likovi nisu potpuno izmišljeni, ali nisu ni potpuno preslikani iz realnog života. Ipak, postoji jedna žena koja je prva dobila prvi primerak te knjige i dobro se sećam njegog pisma koje sam dobio posle toga. Rekla mi je ’Bože, takva žena a da tako grozno završi. To ti je mnogo loša knjiga’

Prošle godine, Ljosa je uporedio političko stanje u Južnoj Americu i Evropi. Rekao je kako je posle Drugog svetskog rata Južna Amerika bila kolevka diktature, a da se u Evropi rađala demokratija. Po njemu, Latinska Amerika danas je mnogo naprednija, dok se Evropa susreće sa talasom nacionalizma. Jedno od pitanja je bilo koliko taj rastući nacionalizam može da našteti Evropi na duže staze.

„Dobro ste to primetili, nacionalizam u Evropi je u velikom porastu. Nacionalizam je jedno veliko zlo. Toliko ljudi je pobijeno zbog nacionalizma i potpuno je neprihvatljivo da se ljudi danas pronalaze sigurnost tako što se ’vraćaju svom plemenu’. Mislim da to ima veze i sa time što dve zemlje vladaju celim svetom. To nije dobro i to ne treba da bude tako“.

Za sam kraj, Ljosa je odgovorio na nešto lakše pitanje, a ono se ticalo muzike koju sluša. Šta sluša i koliko mu je muzika važna.

„Svaki dan slušam muziku i ona predstavlja bitnu stavku u mom životu. Volim različite žanrove. Volim klasiku, a u poslednje vreme, naročito dok pišem novi roman, mnogo slušam kreolske bendove. Isto tako, još uvek slušam muziku moje mladosti, Bitlse na primer. Bio sam u Londonu šezdesetih kada su oni bili u zenitu popularnosti i to se ne zaboravlja tek tako lako“.

Konferencija za medije je završena nakon nešto više od 45 minuta. Da su se novinari pitali, verovatno bi trajala mnogo duže. Mada, pitanje je koliko je vremena za Ljosu dovoljno, jer dok slušate ovog bistrog i kreativnog čoveka, imate utisak da biste to moglo raditi do kraja sveta.