Godišnjica smrti Semjuela Beketa

Autor čuvenog pozorišnog komada "Čekajući Godoa" i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1969. i dalje "živi" zahvaljujući svom pozorištu, u isto vreme tragičnom i komičnom, koje izražava nemoć i beznadežnost ljudskog roda.

Beket je stvorio jedno sasvim novo dramsko delo koje je od ovog Irca, školovanog u najboljim protestantskim koledžima, načinilo velikog francuskog književnika. U njegovim delima dominira raspad građanskog društva i beznadežna situacija neobičnih bića sa kraja sveta i vremena, što je trebalo da simbolizuje sveopšti apsurd.

Rođen je 13. aprila 1906. godine u Foksroku, bogatom predgrađu Dablina. Kao briljantan student, Beket je bio predodređen da postane profesor, ali ga je osećaj za apsurdnost sveta, a pre svega za apsurdnost jezika, učinio čovekom koji živi "po strani".

Beket je prvi put napustio Irsku 1928. godine i obreo se u Parizu, gde je radio kao lektor za engleski jezik. Tu je upoznao intelektualnu slobodu, ali i alkohol, i postao prijatelj sa svojim zemljakom Džejmsom Džojsom.

Deset godina kasnije, Beket se definitivno nastanjuje u Francuskoj. U početku je pisao pesme na engleskom jeziku, a 1937. svoj prvi roman "Marfi", koji su odbila 42 izdavača. Po izbijanju rata, priključuje se francuskom pokretu otpora. Ni njegov sledeći roman "Vat" pisan takođe na engleskom jeziku, ne nalazi izdavača. Tada se odvaja od maternjeg jezika i počinje da piše na francuskom, osobenim, minimalističkim izrazom, koji će sam okarakterisati kao stil "bez stila".

Monolog postaje glavna forma njegovog dela, a krajem četrdesetih godina piše trilogiju "Maloa", "Malone umire" i "Neimenljivi".

Uspeh postiže 1953. godine, posle susreta sa rediteljem Rožeom Blenom, koji je postavio njegov kultni komad "Čekajući Godoa". Taj komad su pre toga odbili svi pozorišni direktori u Parizu.

Poslednjih godina života Beket je živeo u potpunoj osami, međutim danas je jedan od najprevođenijih francuskih pisaca u svetu, ali i dramaturg čija su dela predmet najvećeg broja komentara.