„Utopija ne postoji, savršenstvo je već tu“

„Vrlo sam znatiželjna da vidim kako će srpska, a prevashodno beogradska publika, reagovati na performans, jer svaki put kada ga izvodim reakcije su različite“, poručuje belgijska umetnica Šelbatra Jašari.

Beograd
Podeli

Ovogodišnji Mikser festival, pod sloganom „Održiva utopija“, održava se treći put u beogradskoj četvrti Savamala, od 3. do 8. juna, na više od 40 lokacija, uz učešće oko 1000 stvaralaca. Jedan od najavljenih događaja je i performans „Čin pisanja“ Šelbatre Jašari (Belgija) koja će ponuditi svoje telo kao platno za izražavanje kroz reči, crteže ili pomeranje njegovih ekstremiteta.

Koja je tema performansa „Čin pisanja“?

Tokom performansa „Čin pisanja“, žena otkriva deo svog tela i nudi ga publici kao vid „platna“ za interakciju i izražavanje kroz reči. Ova žena je polu-pokrivena velom (burkom), dok su joj noge otkrivene i publika po njima može da piše, crta, ali i da ih pomera kako želi, čime telo postaje svojevrsna skulptura i umetničko delo, sa ciljem da simbolizuje interakciju, ali pre svega slobodu.

Koja su to pitanja koja želite da postavite publici koja će prisustvovati Vašem performansu u Beogradu?

Pre svega, vrlo sam znatiželjna da vidim kako će srpska, a prevashodno beogradska publika, reagovati na performans, jer svaki put kada ga izvodim reakcije su različite.

Kada sam ga izvela na Kosovu, recimo, rezultat je bio takav da je celo telo bilo oslikano i tako je istinski postalo platno, a kada sam ga izvela u Briselu, završni rezultat je bio mnogo „staloženiji“ i „mirniji“. Crteži i reči su ostali celoviti, a razmaci između njih su bili vidljivi, dok su na Kosovu ljudi crtali preko crteža drugih ljudi.

To me je podsetilo na kulturu grafita, jer u njoj ne bi trebalo da crtate preko grafita koji je već na zidu – to može biti čak i opasno. Upravo to je interesantno kod ovog performansa – rezultat vam nudi odraz i duh grada na telu jedne žene. Tako da, pored jasno vidljivih, religioznih simbola i poruka koji su u bliskoj vezi sa ovim performansom, mislim da rezultat daje i jedno dublje značenje u kome se vidi mentalitet grada gde je delo izvedeno i stavovi o slobodi, ženskom telu, pa i o otkrivanju tela i o tome koliko poštujemo lični prostor.

Veoma me zanima kakav će rezultat biti u Beogradu, pogotovo zbog toga što je Beograd izuzetno važno mesto u Evropi kada je reč o ovoj vrsti umetnosti. Mnogi poznati umetnici koji se bave performansima su iz Srbije, a takođe mnogi od njih su dolazili u Beograd na studije primenjene umetnosti iz cele bivše Jugoslavije, a kako sam ja neko ko je, da tako kažem, rođen u „komšiluku“, nastup u Beogradu mi je izuzetno važan.

U kojim ste sve gradovima do sada izveli „Čin pisanja“?

U Briselu dva puta i u Prištini.

Ono što je veoma interesantno, s obzirom na to da je performans izgledao drugačije u svakom gradnu u kome je izveden, jeste činjenica da je religijski simbolizam uvek drugačiji i umnogome zavisi od same publike. Performans je izveden dva puta u Briselu. Prvo izvođenje je bilo zamišljeno tako što je snažan akcenat bio na interakciji sa publikom, lik žene je mogao da priča sa prisutnima tokom performansa, dok je to bilo zabranjeno tokom drugog performansa. I desilo se nešto zanimljivo – tokom prvog performansa publiku je najčešće zanimalo koje sam veroispovesti i zašto sam se odlučila da predstavim ovakav umetnički koncept, pa će biti veoma zanimljivo videti šta će se desiti u Beogradu, jer mislim da publiku neće previše zanimati religijski simbolizam.

Čak i ukoliko publika ne ostvari nikakvu interakciju samnom, pa i ukoliko ne bude slobodna da nešto napiše ili nacrta, i to će samo po sebi biti jedna vrlo jasna poruka i odgovor na pitanje koje performans postavlja.

Pomenuli ste lokalnu umetničku scenu, šta mislite o njoj? Da li ste poštovalac rada Marine Abramović?

Bila bih luda ako bih rekla da mi se ne dopada! Ona je izuzetno zanimljiva i značajna umetnica. Performans „Čin pisanja“ referiše i na njen rad, kao i na delo koje je Joko Ono izvela šezdesetih godina. To su dva glavna izvora inspiracije za ovaj performans. Rad Abramovićeve me je inspirisao na drugačiji način od dela Joko Ono, ali je ona imala izuzetno snažan uticaj na mene i moj doživljaj performativne umetnosti i tela.

Kako vidite „Čin pisanja“ u kontekstu Savamale?

Da budem iskrena, nikad nisam bila u Beogradu. Ne znam kako grad izgleda. Ono što znam o Savamali jeste da je to ponovo oživljen deo grada, u kulturnom smislu, upravo zbog mnogih umetničkih i kulturnih događaja koji se tu dešavaju. Samim tim, smatram da će interakcija sa publikom biti veoma zanimljiva, zbog različitih mesta u kojima će se performans izvoditi – počev od otvorenog prostora, do onih prostora koji su intimniji, poput galerijskih prostora. Zanima me šta ću novo saznati i šta će izaći na videlo tokom performansa. Ono što mi se posebno dopada, zbog svega što sam čula o Mikser festivalu, jeste to što ću moći da vidim kakvi su stavovi ljudi kada je reč o javnim prostorima, o mogućnostima novog korišćenja tih prostora, ali i o njihovoj istrajnosti i održivosti.

Tema ovogodišnjeg Mikser festivala je „Održiva utopija“. Koja je vaša, lična, održiva utopija?

S obzirom na to da se izražavam posredstvom svog tela, mislim da je ono za mene moja održiva utopija. To je utopija za koju smatram da će sa mnom ostati do kraja života i ona kojoj želim da budem verna do kraja života, utopija sa kojom želim da stvaram. Kao građanka sveta, nisam povezana samo sa jednom kulturom, zemljom, idealizmom. Ono u šta verujem jeste sloboda izražavanja i da ljudi moraju da imaju mogućnost da nesmetano komuniciraju i imaju otvoren stav jedni prema drugima, bez obzira odakle su ili šta rade.

Prema mom mišljenu, jedan od načina na koji se to može ostvariti, jeste da dozvolimo sebi da budemo slobodni. Biti slobodan znači verovati u sebe, u svoje telo i svoje sposobnosti, bez potrebe da pripadamo jednoj jasno definisanoj grupi ili naciji. Verujem da je uspostavljanje dijaloga najvažnije, a to oslikava i „Čin pisanja“, jer samo tako možemo napraviti bolje „utopije“. Sama po sebi utopija je nešto što ne postoji, to je neka savršena zemlja, a ja pak verujem da je savršenstvo već tu. Naši uslovi već jesu savršeni – uvek mogu biti bolji, to je tačno, ali su savršeni za ostvarivanje dijaloga i za komunikaciju.

Ostalo

Otvoren Muzej Šabačkih Jevreja

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević rekao je večeras u Šapcu, na otvaranju Muzeja Šabačkih Jevreja, da je jedan od ciljeva Ministarstva zalaganje za snažnu afirmaciju principa decentralizacije kulturne politike, jer "kultura mora da prožima svaki kutak naše države".

Ostalo četvrtak 23.11. 21:35 Komentara: 0
strana 1 od 771 idi na stranu