Muzej Mariji Kalas 2015. godine

Prema rečima gradonačelnika Atine Jorgosa Kaminsa, on će biti dar poštovaocima velike operske dive, ali i svima onima koji žele da se bliže upoznaju sa operom kao muzičkim scenskim delom, prenela je grčka novinska agencija ANA-MPA.

U okviru muzeja će se nalaziti kafe „Divina” („Božanstvena”), kako su Mariju Kalas zvali u operskim krugovima, prodavnica suvenira, biblioteka i prostorija za izvođenje recitala, a svakom posetiocu će atmosfera, scenografija i Marijin glas „dati” utisak da prisustvuje izvođenju operskog dela.

Biće izloženi lični predmeti velike dive, rukopisi, pisma, fotografije, arhivska građa i razne publikacije. Marija Kalas (1923–1977), rođena je u Njujorku u porodici grčkih emigranata. Godine 1937. sa majkom i sestrom se vratila u Grčku. Osnovno muzičko obrazovanje dobila je u Atini i smatrala ga je osnovom za kasnije muzičko i dramaturško usavršavanje.

„Sada kada sam dogurala dovde gde sam, za mene više nema nikakvih iznenađenja”, izjavila je na vrhuncu slave u intervjuu datom američkom profesoru muzikologije i muzičkom kritičaru Edvardu Olinu Dejvenportu (1911–2001).

Njen glas je bio topao, liričan, intenzivan i zvonak. Trepereo je kao plamen i ispunjavao vazduh melodičnim zvucima. Po svoj prilici, bio je fenomen – „pokrivao” je skoro tri oktave. Kako je napisao američki muzički kritičar Džon Arduan (1935–2001) u knjizi „Kalas: umetnost i život”: „Glas Kalasove je bio i ostao kontroverzan – koliko je uznemiravao, toliko je inspirisao i oduševljavao.”

Marija nije volela svoj glas. U jednom od intervjua datih za Francuski radio je rekla: „Ne volim ga i ne sviđa mi se kako zvuči. Prvi put sam ga poslušala kada smo 1949. godine u crkvi u Peruđi snimali ’SanĐovanija Batistu’, deloitalijanskogbaroknogkompozitoraAlesandraStradele. Dali su mi da odslušam traku i ja sam se sita isplakala. Htela sam da ostavim pevanje. Međutim, sada sam, iako i dalje ne volim svoj glas, naučila da ga prihvatim i budem objektivnija u vezi sa njim. Mogu da kažem ’to je zvučalo sasvim dobro’ ili ’skoro da je bilo savršeno’”. Ključni momenat u muzičkoj karijeri Kalasove bio je nastup u Veneciji 1949. godine. Iste godine je debitovala u Buenos Airesu, u milanskoj Skali nastupila je decembra 1951. (Skali se vraćala više puta tokom 50-tih godina), u Čikagu 1954, u operi Metropoliten 1956, a u Londonu 1952. Često je govorila da je sa londonskom publikom u ljubavnoj vezi, pa se londonskoj Kraljevskoj operskoj kući vraćala nekoliko puta – 1953, 1957, 1958, 1959, 1964. i 1965. godine. U njoj je i okončala opersku karijeru 5. jula 1965.

Tokom 1953. i prve polovine 1954. godine smršala je 36 kilograma, što je tumačeno na različite načine. „Jedni su smatrali da zbog gubitka telesne težine ne može vokalno da izdrži neke muzičke sekvence i da mora da se napreže, što će s godinama postati uočljivije. Drugi su, pak, verovali da joj je zbog toga glas postao mekši i ženstveniji, a ona samopouzdanija”, napisao je Arduan.

Marija Kalas je imala urođeni osećaj za tajming i, kako je jedna njena koleginica istakla, „osećaj za ritam u ritmu”. „Među svim njenim kvalitetima, posebno se izdvajala potreba za muzičkim ukrasima u svim oblicima, glatki prelaz u melodičnim linijama i preciznost i ritam trilera”, izjavio je jednom prilikom engleski muzički producent Volter Lege (1906–1979).

Izvor: Politika