"Kantar za kič ne postoji"

Dilema u kojoj se ovih dana našla naša kulturna javnost je da li je uslovima surovog tržišta moguće oporezovati silikonsku pevačicu ili spisateljicu, kako bi se novčano podržao balet ili mladi, talentovani violinista, odnosno stvaraoci koji ostavljaju dublji i vredniji trag u srpskoj kulturi, istražuju Novosti.

Većini nije jasno koje bi to stručno telo bilo sposobno da podvuče oštru crtu između kiča i prave umetnosti. Kao jedan od problema u raspravama o „niskoj“ i „visokoj“ kulturi navode i to što većina „konzumenata“ savremenog šunda, jednostavno ne razume elitnu umetnost.

- Sve oko uvođenja poreza na kič i šund deluje prilično smušeno - smatra reditelj Dejan Mijač. - Koliko sam razumeo država bi trebalo da propiše šta je šund, da to ozakoni i kazni izvođače ili emitere. Ne znam da li bi to uradila u cilju pomoći pravoj kulturi ili kažnjavanja šunda? Nije mi jasno kako bi se to sprovelo u delo u uslovima u kojima nema kulturne politike, a kulturna strategija ili bar ono što se naziva time je šund. Od glave riba smrdi i zato je kod nas sve šund. Nema šta nije. Šund je i lažno predstavljanje nečega za kulturnu vrednost. Televizije se takmiče u gledanosti, a šund najviše interesuje publiku.

Mijač kaže da je teško naći pravo rešenje koga i kako oporezovati, a kome pomagati:

- To je vrzino kolo. Ako odlučite da pomažete izvorno, pitanje je šta to zaista i jeste. Problem je i ono što bi trebalo da bude avangardno. Traži se autentično stvaralaštvo. Ali, nije jasno ni šta je autentično. Zato smatram da je oporezivanje „nekulture“ jedan politički šund.

Dramski pisac Dušan Kovačević smatra da je ideja o oporezivanju šunda odlična i nije nova. O tome se pričalo i pre 30 godina, ali do sada se nije realizovala. - Jedan od razloga je to što ne postoji precizna definicija kiča i šunda - objašnjava Kovačević. - Tokom godina šund se izborio za privilegovan status u mnogim medijima. Nije reč samo o televiziji, kao najeksplicitnijem mediju. Kiča i šunda imate u svemu, pa i u izboru ljudi koji vladaju ovom zemljom. Posledica toga je sve ono što se nalazi ispod.

Kovačević naglašava da to na ovim prostorima postoji od Drugog svetskog rata.

- Vrhunski kič su bile prvomajske parade sa rudarima, vozovima od živih ljudi i kartonskim avionima. Politika je najveći kič. Nekoliko ministara je gore od svake „Farme“ i drugih rijaliti šoua. Kojekakve „Farme“ su prolazne, dok su oni neprolazni. A, njih ne možete oporezovati. Nema takvog zakona sa kojim bi se to učinilo.

Kao upravnik Zvezdara teatra, Kovačević kaže da u ovo pozorište ne mogu da uđu neukus, prostakluk i primitivizam, a to su najniži oblici kiča.

- Ne mogu da prođu ne samo na sceni, nego ni u našem restoranu. Kič je ponekad šarmantan, ako nije opasan po život i svest naroda, ako je u maloj meri. Nekada su predstave sa elementima kiča bile čak i šarmantne, danas je međutim sve posledica opšteg gubljenja kriterijuma.

Kovačeviću nije jasno ni ko bi sačinjavao komisiju koja bi odredila šta je umetnost, a šta nije.

- Ne znam koji bi to ljudi bili dovoljno merodavni da nepristrasno kažu: ta predstava, te knjige i te serije su kič. Razvila bi se beskonačna priča, jer, koliko znam, ne postoji kantar kojim bi se izmerilo šta je i koliki kič, a šta nije.