Betovenova društvena mreža

Betoven je bio preteča društvenih mreža – slavni kompozitor je zbog toga što je bio gluv za konverzaciju sa prijateljima koristio sveščice. One su pune muzičkih ideja, citata, ali i svakodnevnih konverzacija.

Kako bi se izborio protiv društvene izolacije koja je nastala kao rezultat toga što je ogluveo, Betoven je koristio male beležnice za komunikaciju sa svojim prijateljima. Danas tih 139 sveščica predstavlja veoma intiman uvid u kulturnu istoriju vremena u kojem je živeo, istražuje Dojče Vele.

Betovenov prijatelj Gerhard fon Brojning zapisao je u svojim memoarima da je beležnica za konverzaciju zajedno sa olovkom uvek stajala spremna za Betovenove posetioce koji bi u njih zapisivali svoje misli i komentare. Kompozitor bi ih pročitao i nakon toga odgovarao usmeno. Betoven je beležnice koristio i kako bi zapisao svoje muzičke ideje i razmišljanja.

Konverzacione beležnice predstavljaju uvid u Betovenov kreativni proces i stavljaju ljude koji su ga okruživali u poseban fokus. Za muzikologa i stručnjaka za Betovenova jela Emila Platena, one su neprocenjivo blago: „One su izuzetno važne za razumevanje Betovenove biografije. Bacaju novo svetlo na događaje u Betovenovom životu od 1818. godine do njegove smrti.“

Ostrige i „Misa Solemnis“

Svakodnevni događaji su u beležnicama opisani uporedo sa važnim muzičkim događanjima. „Zapisi su često bili o hrani ili o problemima sa slugama, a kasnije i o njegovoj bolesti i različitim pokušajima lečenja“, kaže Platen. „U sred toga, opisuje se neki događaj koji je bio veoma značajan za tadašnji kulturni život u Beču.“

Na primer, na jednoj strani beležnice nalazi se račun za vino, teletinu i ostrige, a na strani suprotno od nje beleške iz Betovenovog dela „Misa Solemnis“.

Manipulacije sa sveskama

Dokumentarna vrednost beležnica uvek se dovodila u pitanje. One su nakon Betovenove smrti, najverovatnije nezakonito došle u ruke Antona Šindlera, kompozitorovog asistenta tokom poslednjih godina njegovog života, i njegovog prvog biografa.

Dok je pripremao Betovenovu biografiju, Šindler je prisvojio beležnice bez preteranog poštovanja zakonskih ograničenja. On je uništio veliki deo njih i dodavao izmišljene razgovore sa Betovenom kako bi pokazao da je kompozitor njemu poverio zadatak da nastavi njegov rad u istom stilu i tempu.

Čak su i njegovi savremenici smatrali da je Šindler manipulisao sa beležnicama, ali tek su istraživači u 20. veku uspeli da dokažu brojne neistine.

Stenograf iz Betovenovog života

Među Betovenovim posetiocima koji su pisali svoje komentare u sveščice, bili su i njegovi prijatelji: brat Johan, nećak Karl i njegovi slavni savremenici, poput pesnika Franca Grilparcera, kompozitora Karla Černija i Đoakino Rosinija, kao i „čuda od deteta“' za klavirom – Franca Lista, koji je tada imao samo 11 godina.

S obzirom na to da je Betoven formulisao svoja pitanja i odgovore usmeno, u beležnicama se mogu pronaći zapisi slični transkriptima telefonskih razgovora, u kojima se može pročitati samo jedna strana konverzacije – u ovom slučaju, ne Betovenova. O ostatku razgovora, može samo da se nagađa.

Konverzacijske beležnice pokazuju takođe i Betovenovu načitanost. Dosta se raspravljalo o književnicima kao što su Homer, Plutarh ili Platon, pa i Šekspir, Ruso, Gete, Klopstok, Lesing i Šiler. U sred rada na „Misi Solemnis“ Betoven je u jednu od beležnica 1. februara 1820. godine. zapisao rečenicu iz Kantove „Kritike praktičnog uma“ – koja je kasnije postala njegov moto: „Moralni zakon u nama, zvezdano nebo iznad nas - Kant!!!“

Mnoge beleške su pravili njegovi prijatelji koji su bili zainteresovani za politiku i koji su se okupljali u lokalnoj kafani. Tu bi diskutovali o političkim prilikama i posebno o posledicama odluka bečkog kongresa. U to vreme, Beč je bio pod diktaturom Klemensa Vencela fon Meterniha, koji je osnovao policijsku državu. Svaki peti stanovnik Beča u to vreme bio je Meternihov špijun.

Jednom kada je Betoven hteo da napravi neku kritičku primedbu naglas, odmah je bio ućutkan beleškom u jednoj od njegovih malih beležnica: „Neki drugi put – špijun je ovde“. U takvim trenucima, Betoven bi uzeo olovku i zapisao svoj komentar.

„Ja sam umetnik“

Dugi delovi zapisanih razgovora koncentrisali su se na kompozitorova dela, gde se Betoven predstavljao kao samouveren umetnik: „To je večiti rad“, zapisao je za delo „Misa Solemnis“.

Kada je jedan posetilac u zimu 1822-1823. godine zapisao da bi umetnik trebalo da radi u duhu vremena u kojem živi, Betoven je odgovorio da on to nikada neće uraditi: „U tom slučaju bi nestala svaka originalnost. Ja ne mogu da prilagođavam svoja dela u skladu sa poslednjom modom i prema željama ljudi.“

Nešto slično je zapisao i u martu 1820. godine: „Svet je kralj, a kralj želi da mu se laska. Međutim, prava umetnost ima sopstveni um koji ne dozvoljava da se stavlja u kalupe.“ Kada su mu rekli da je publika sa nerazumevanjem reagovala na muziku iz jednog od njegovih poslednjih gudačkih kvarteta, Betoven je ljubazno i kratko odgovorio: „Sviđaće im se u nekom kasnijem trenutku. Ja to znam jer, ipak, ja sam umetnik.“