Talentovani duh iz(a) čarobnog violončela

Kada u petak uveče ispuni rasprodatu Veliku salu Kolarčeve zadužbine, publika će se ponovo naći licem u lice sa Beogradskom filharmonijom, ispred koje će na svom violončelu neustrašivo svirati Nemanja Stanković. Vođa violončelista Beogradske filharmonije, koji ima svega 25 godina, izvešće Koncert za violončelo i orkestar Antonjina Dvoržaka. Biće to jedno od ostvarenja snova ovog mladog i talentovanog muzičara.

„Pre više od dve godine sklopljen je dogovor sa urednicam programa Beogradske filharmonije“, kaže Stanković. „Provobitno je u planu bio Šostakovičev drugi koncert. Čak je i Zubin Mehta, tokom jednog od svojih boravaka u Beogradu, rekao kako moram da sviram Šostaka. Ali ovog puta to je ipak Dvoržak, što mi savršeno odgovara jer je u pitanju, prema mom mišljenju, najlepši koncert, možda čak i najlepše končertantno delo, za violončelo.“

Ovo ipak nije prvi Stankovićev susret sa Dvoržakovim Koncertom za violončelo i orkestar.

„Svirao sam to delo nekoliko puta do sada, ali je ovo prvi put da sviram Dvoržakov koncert u Beogradu i to sa Beogradskom filharmonijom koja važi za najbolji orkestar u regionu. To je vrhunac uspeha jednog muzičara danas“, objašnjava on za portal B92. „Baš sam razmišljao pre neki dan o tome šta li je to što je nekom muzičaru danas najveći uspeh u zemlji. Istina je da mnogi od nas sviraju koncerte i u zemlji i u inostranstvu, ali mislim da je u Srbiji ovakva solistička tačka sa Filharmonijom stvar prestiža. To je nešto za šta smo se školovali.“

Foto: Beogradska filharmonija

Kada je o školovanju reč, svakako je zanimljivo to da je kroz svoje školovanje, koje ga je posle Beograda odvelo u brojne evropske muzičke prestonice, Nemanja svirao na pozajmljenom instrumentu, jer svoje violončelo nije imao.

„Svoj sadašnji, ujedno i prvi instrument, sam dobio pre dve godine, spletom divnih i čudnih okolnosti, kada sam u Italiji, na studijama, upoznao gospođu Frančesku Traksler i čast mi je što će ona slušati moj nastup sa Beogradskom filharmonijom u okviru posete italijanske delegacije koju čine istaknuti promoteri kulture i mecene“, priča Nemanja. „Njoj je tada bilo neshvatljivo da ja kao student postdiplomskih studija u Firenci i vođa čelista Beogradske filharmonije nemam svoj instrument.“

Naime, sve vreme tokom studija Nemanja je svirao prvo na instrumentu koji mu je profesorka Sandra Belić sa Fakulteta muzičke umetnosti dala na korišćenje.

„Sećam se da sam u periodu kada se sve to izdešavalo bio potpuno beznadežan jer nisam uopšte znao šta da radim. Znate, ako hoćete da napredujete i beležite uspehe u karijeri, to ne možete da uradite bez osnovnih rekvizita“, priča ovaj talentovani muzičar. „Prvobitno je bilo priča da ću u tada u Italiji dobiti instrument iz neke fondacije, mada sam mislio da se to neće desiti. To je zaista lepo, ali nisam se mnogo nadao tome. Međutim, nakon par meseci stigao mi je poziv za događaj organizovan sa ciljem da se prikupe sredstva za instrument.“

Zahvaljujući projektu „Trampolino“ asocijacije „Amići dela Skuola di musika di Fijezole“ novac je skupljen i posle nekog vremena Stanković je kao istaknuti i perspektivni student te institucije dobio violončelo graditelja Karlosa Robertsa iz Kremone.

„Instrument je izabrao mene“, tvrdi ovaj violončelista. „To su sve vrhunski instrumenti koje sam mogao da odaberem, ali prosto sa nekim instrumentom se srodiš, sa nekim ne. Ja sam se sa ovim povezao i za sada je to ono pravo.“

Foto: Beogradska filharmonija

Da situacija bude još zanimljivija, dok razgovaramo uoči koncerta sa Filharmonijom, Stanković se priseća da je najverovatnije jedan od prvih koncerata koje je svirao na novom instrumentu bio upravo Dvoržakov Koncert za violončelo i orkestar.

„Možda je to bila neka sudbinska veza. Tada sam bio sam baš očajan, pokušavao sam na više adresa u zemlji da naivno kucam na vrata i potražim pomoć, ali pomoći nije je bilo jer je situacija kod nas još uvek teška. U trenutku kada sam došao u Filharmoniju, upravo je bio završen proces velike nabavke instrumenata tako da sam morao da pričekam. Ipak, sada na svom novom instrumentu sviram pred Filharmonijom. Izgleda da je tačno ono da baš kada se najmanje nadaš, stvarno se desi neko čudo.“

Za izvođenje Dvoržakovog dela sprema se već godinama, kako kaže, jer je sa delom upoznat odranije.

„Sada su tu više prisutnije neke tehničke pripreme“, objašnjava, dodajući savete. „Ako čitate ovo, studenti i učenici, najbitnije nešto što morate da vežbate su skale. Tako se i ja pripremam. Ako hoćeš da budeš u formi, moraš da vežbaš ono osnovno, ostalo je sve nadogradnja.“

Od njegovog poslednjeg izvođenja Dvoržakovog Koncerta za violončelo i orkestar prošlo je pet godina i neke stvari su se, kako muzički tako i privatno, promenile.

„Postao sam zreliji i sigurno je da su mi se izdešavale stvari koje su me oplemenile kao čoveka i kao muzičara. Drugačije je i to što sada sviram ispred naše publike koja me poznaje sa Filharmonijinih koncerata. A u odnosu na prošlo izvođenje, drugačije je i to što sada sviram sa kolegama i zaista se radujem nastupu.“

Posebnih priprema za koncert i sujevernih trikova nema, kaže, već uoči nastupa samo pokušava da proživi koncert i uđe u muzičku ulogu.

„Bitno mi je i da se dobro naspavam pre svakog nastupa. Zato se nadam da će me komšije iznad mene pustiti da se naspavam, kao i da će me moja beba pustiti da se naspavam. Ali on je dobar, za njega se ne plašim“, dodaje Stanković kroz osmeh.

Publici koja dolazi da ga sluša na Kolarcu, kao i onoj koja se interesuje za klasičnu muziku i Dvoržakov opus, preporučuje ono u čemu je i sam uživao spremajući se za koncert – izvođenja Žaklin di Pre i njegove dugogodišnje profesorke Natalije Gutman. Dodaje i da ne sluša isključivo klasičnu muziku, već i mnoge druge žanrove koji mu „padnu pod uho“. Tako mu tokom vožnje društvo pravi Džejmi Kalum svojom muzikom.

„Džejmi Kalum je nepogrešiv izbor, bez obzira na to da li radim na koncertu ili ne. To me smiruje i najčešće slušam njegovu muziku i na sam dan koncerta.“

Ipak, u željama za novu sezonu Beogradske filharmonije, koja se uveliko sprema, Stanković navija za nešto eksperimentalniju muziku XX veka, npr. Hindemitova dela, koja bi zablistala u kamernim ciklusima.