“Ono što je ruska inteligencija zaboravila...”

„Ako me pitate nešto o ženskom vešu, ja ću razgovarati sa vama o ženskom vešu. Možemo razgovarati i o firzurama. Ali ako me pitate o politici, ja ću razgovarati o politici“, kazao je Mihalkov odgovarajući na brojna pitanje novinara o tome zašto često iznosi svoje političke i ideološke stavove mimo svojih filmova.

Međutim, na jedno pitanje odgovor je nemoguće dati, kaže on u razgovoru za sajt B92.

„Nemoguće je odgovoriti na pitanje koje filmove volim da gledam, koji su mi omiljeni. Ponekad volim da gledam Džima Džarmuša, ponekad volim da gledam i akcione filmove a ponekad volim da gledam filmove Žan-Pjera Melvila, čak i filmove o samurajima. To najviše zavisi od raspoloženja“, otkriva nam Mihalkov. „Jedino što ne volim da gledam jesu loši filmovi. Ali ponekada i to treba da gledate, i to onda kada ne verujete u sebe, kada niste puni samopuzdanja. Tada vredi gledati i loše filmove.“

Svojim omiljenim rediteljima i umetnicima, ali i svojim ranijim filmovima poslao je posebne pozdrave u svom najnovijem ostvarenju „Sunčanica“, zasnovanom delimično na Bunjinovom delu. U pitanju su mali omaži (scena sa kolicima, anegdota sa piscem) za koje tvrdi da publika ne mora da prepozna, ali njemu su važni.

Ono što mu je važnije u odnosu sa publikom jeste podatak da je „Sunčanica“ jedan od najgledanijih filmova u ruskoj kinematografiji. Naime, nakon jesenje premijere u Beogradu, film je u ruskim bioskopima prethodnih meseci zabeležio veliki uspeh. Čak ni to što je, samo tri sedmice nakon premijere, film na brojne zahteve prikazan na televiziji, iako Mihalkov napominje da se do televizijskog prikazivanja uglavnom čeka mesecima, nije odvuklo publiku od bioskopa.

„Čak i kada je najzad skinut sa repertora, na zahtev publike film je ponovo vraćen u moskovske bioskope, pa ga je dok ja pričam sa vam ovde, tokom ova dva dana, u Moskvi gledalo nekoliko hiljada“, navodi Mihalkov koji je proteklog vikenda bio gost festivala Kustendorf, čije će zatvaranje biti upriličeno večeras na Mećavniku. Radnja filma grana se u dve linije spojene u junaku ruskog poručnika, od kojih se jedna dešava 1907, a druga 1920. godine u vreme crvenog terora. Dočaravajući prevrate koji su se desili u ruskom društvu i na evropskoj sceni, film sa svojim junacima pokušava da pronađe odgovor na pitanje kako su se desili toliki užasi na pragu ratom obeleženog XX veka.

„Čehov je, čini mi se, jednom zapisao da svaka srećna osoba treba da ima još jednu osobu koja će joj s vremena na vreme čekićem lupati na vrata da je podseća na nesreću“, objašnjava Mihalkov. „Važno je uvek gledati na one ispod sebe, porediti se i sa njima, a ne samo sa onima iznad nas. To je ruska inteligencija zaboravila. Oni nisu imali osobu sa čekićem. Mislili su da će sreća večno da traje.“

Prema njegovim rečima, naivno je misliti da umetnici u vreme krize mogu, poput lekara, da dođu i olako pomognu ljudima da prevaziđu probleme. Napominje kako je u životu sve važno i kako su i najmanji detalji nekada od velikog značaja, baš kao i na filmu.

„Kada ste ubeđeni da ste bezbedni, kada ste srećni, mladi i lepi, kada kroz život idete ne obraćajući pažnju na male stvari, zateći ćete se jednog dana na ivici ponora, pitajući se kako se sve ovo desilo“, zaključuje on.

Mediji su naveliko pisali o tome kako je Mihalkov jednu od uloga dodelio srpskom glumcu Milošu Bikovću, ali zanimljivo je i to da je reditelj na ovom filmu sarađivao i sa jednim od svojih omiljenih montažera Svetolikom Mićom Zajcom.

„Mića Zajc je genijalan montažer“, kazao je Mihalkov. „Njegova najveća snaga je u tome što on toga nije ni svestan. To je veoma važno. Da je on toga svestan, verovatno bi izgubio svoj dar.“

U razgovoru za portal B92 Mihalkov otkriva da u svojoj filmskoj kolekciji ima i srpske filmove. Upitan da navede neke od njih, a da to nisu ostvarenja Emira Kusturice, Mihalkov odgovara:

„Volim filmove Saše Petrovića i imam ih u svojoj kolekciji. Volim mnogo i ono što radi Piter Bogdanovič, Amerikanac poreklom iz Srbije, on ima velike filmove.“

Foto: Mladen Savkoviæ

Film „Sunčanica“ na Mećavniku je nagrađen velikim aplauzom, a posvećenost publike najveća mu je nagrada, kaže reditelj. Ipak, podjednako mu je drago i priznanje Zlatni orao za najbolji ruski film, koji je ovog meseca osvojio u Rusiji.

Međutim, uprkos hvalospevima u svojoj zemlji, film nije pobrao dobre kritike na svetskoj sceni. Nakon odbijanja da film premijerno bude prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu Veneciji, Mihalkov za njih i danas tvrdi da se ponašaju „budalasto i detinjasto“. Za one kritičare koji film ocenjuju kao „proputinovski“, Mihalkov kaže kako ne želi da komentariše njihovu paranoju.

„Mogao bih da kažem da film nije proputinovski, ali to neću učiniti. To je njihov problem“, jednostavno objašnjava on.

Takođe ne želi da komentariše ni film „Levijatan“, oštru i prilično turobnu kritiku aktuelnog stanja u ruskom društvu, koju su, za razliku od njegove „Sunčanice“, svetski filmofili nagradili najboljim ocenama i priznanjima. Mihalkov navodi kako je su „Sunčanica“ i „Levijatan“ konkurentski filmovi, pa ne bi želeo da se upušta u ocenjivanje tog ostvarenja.

„Ja želim da radim i gledam one filmove u kojima je bar nekome potrebna ljubav. Ako ja vidim šta reditelj voli i koga voli, onda mogu da shvatim koga ne voli“, daje kratak komenatar povodom „Levijatana“. „Ali kad vidite film u kome nikoga ne voli, ja onda želim da shvatim - koga ti uopšte voliš? Ali to je samo moje mišljenje.“

Foto: Mladen Savkoviæ

Mladim studentima sa kojima je po prikazivanju „Sunčanice“ održao radionicu kazao je da je snimanje filmova teško „ako hoćete da to radite onako kako bi trebalo da se radi“: „Na stranu talenat koji je dat od Boga, za dobrog reditelja neophodni su strpljenje i humor.“

Ono što je, prema njegovom mišljenju, najvažnije za uspeh filma, jeste atmosfera koju reditelj kreira, kako iza, tako i ispred kamere.

„Svi ljudi koji rade na filmu treba da budu ubeđeni da bez njih taj film ne bi bio snimljen“, objašnjava reditelj. „Glumac na snimanju filma nema publiku kao u pozorištu, pa energiju može da dobije samo od kolega glumaca i od ekipe. Zato svaka osoba koja na mom snimanju pogleda na sat zna da više neće raditi za mene.“

Upitavši ga za dodatne savete, studenti su od njega dobili još nekoliko smernica, ali i pokoju anegdotu čije će pouke znatno duže pamtiti.

„Sećam se da sam jednom velikom ruskom glumcu na snimanju filma rekao na koji način bi trebalo da snimimo scenu koju smo radili, ali on sa tim nije bio saglasan i rekao mi je da neće tako da snima. Počeli smo da se raspravljamo, tenzija je rasla, što smo se više svađali, gora je bila situacija na snimanju. Onda sam ja tražio pet minuta pauze posle koje sam se vratio i rekao: 'Ti si bio u pravu, ja nisam.' 'Stvarno?', upitao me je. Potvrdno sam odgovorio i počeli smo najzad sa snimanjem, ali on je i dalje glumio sve pogrešno. Stanite, povikao sam. Obratio sam se glasno svojoj asistentkinji: 'Cvjeto, zašto pričate tamo?', iako ona nije pričala. A onda sam nastavio i njemu rekao: 'Izvini, odlično je sve, možeš li samo ovo malo da popraviš?' Snimanje se nastavilo, ali je on i dalje loše radio posao. 'Cvjeto, šta to radite?', ponovo sam povikao i tražio da snimimo sve ponovo. 'Ali ona mi nije smetala', kazao mi je glumac. 'Znam, znam', odgovorio sam mu. 'Ti si uradio skoro sve savršeno, ali ako možeš samo malo sirovije da kažeš poslednju repliku', zamolio sam ga. Učinio je to, a ja sam onda povikao: 'Cvjeto, izađi već jednom sa snimanja!' Ona je jadna izletela u suzama. 'Ali nije mi ona smetala ništa, nisam je čak ni primetio', pokušao je da je brani. 'Znam, znam. Ali ti si ovde bio skoro savršen. Sad samo probaj da ustaneš i sedneš malo brže.' I na kraju je odglumio svoj deo onako kako sam ja hteo. Rekao sam svima: 'Stop, seci!' To je bilo to. A njemu sam rekao: 'Eto, bio si u pravu.' Dakle, potrebno je da stvorite iluziju da svi rade onako kako sami misle da je najbolje da se radi, ali da u stvari rade ono što ti hoćeš. E to je prava režija.“