Orkestrirane emocije Nila Janga i Demijena Rajsa

Vetar mi je polomio kišobran. Na šta je ličio dok je bio čitav i nije neka šteta. Od gomile koja se krila od kiše, na stanici nije bilo mesta ispod nadstrešnice - možda bi i bilo da one stare žute “pečurke” nisu zamenili ovim minijaturnim, plastičnim nosačima reklama. Nisam bio jedini za kog nije bilo mesta pod plastičnim krovom. Oni srećniji su imali kišobrane, oni kojima je praktičnost ispred estetike kese na glavama, dok su one kojima je sve potaman od kiše čuvali presavijeni “Kuriri” i “Informeri”. Iako sam imao kapuljaču, lice mi je bilo mokro. Kiša mi je cigaretu dva puta gasila. Treći put sam je bacio. Onaj jedan što se krio ispod “Informera” šmeknuo je pola moje cigarete na vrhu kante za smeće i krišom me pogledao. Okrenuo sam glavu na drugu stranu. Kada sam vratio pogled ka njemu, video sam da je zapalio moj opušak.

U krcatom autobusu stajao sam na jednoj nozi. Ljudi su bili znojavi, iako je novembar. Dve žene su se svađale, a neko dete je plakalo. Nisam mogao više da budem tu. Isključio sam se. Zatvorio sam oči i pojačao muziku. Na slušalicama je upravo u tom trenutku išla pesma čiji refren glasi “I have tried but I don’t fit, into this box I’m living with”. Pevač je kroz neku vrstu krika ponovo zapevao “I have triiiieeeed”, akustičnoj gitari se priključio glasan gudački orkestar i ubrzo se nenametljiva balada pretvorila u besni “pun mi je kufer svega” hit. Oh, kakav je to bio melem na moj kišni, beogradski, saobraćajni špic! Pesmu sam slušao nekoliko puta za redom. Čak i onda kada sam posle autokomande počeo da stojim na obe noge, vraćao sam je na početak.

Pesma o kojoj je reč zove se “The Box”, autor je Demijen Rajs, a nalazi se na njegovom novom, trećem po redu, albumu “My Favourite Faded Fantasy”. Umesto besa zbog tragične činjenice da ste najbolje godine života proveli u zemlji poput ove, Demijenovi stihove naravno govore o nečem potpuno drugačijem, o raspadu jedne ljubavne veze. Nisam siguran šta bi on rekao na ovako slobodno tumačenje njegovog refrena, ali znam da je jedna od osnovnih vrednosti svakog umetničkog dela lični doživljaj. Sad, da li je slušalac očajan što mu se veza raspada, ili što ga niko ne razume/on nikog ne razume, ili što nema sreće/volje/mozga da ode sa mesta na kome je – to je potpuno nebitno. “The Box” je u stanju da pomeri čoveka i to je jedino što se računa. Irski muzčar Demijen Rajs skrenuo je pažnju na sebe početkom veka sjajnim debi izdanjem “O”. Pretežno melanholične pesme, odsvirane na akustičnim instrumentima, setni stihovi koje je uz Demijena pevala njegova tadašnja devojka predivnog glasa Liza Hanigan, vrlo brzo su Rajsa učinili poznatim van granica Irske. Ta ploča je uticala na muzički izraz mnogih njegovih kolega, a Rej Lamontanj, Aleksi Mardok pa čak i nesrećni Ed Širan, samo su neki od mnogih (jedan trivijalni podatak kaže da je ljubitelj ovog albuma bio i bivši gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović).

Verovatno najveći hit sa te ploče bila je balada “The Blower’s Daughter”. Slično kao “The Box” i ona počinje nežno, da bi u drugom delu doživela kulminaciju koja tera slušaoca da se naježi. Njegov drugi album “9” gotovo da nije imao takvih pesama – uglavnom su bile jednostavne, svedene, bez dramatičnih, orkestriranih finala. Da li zbog toga, ili zbog proste činjenice da je na “9” Rajs uvrstio nešto slabije pesme, tek ta ploča nije doživela uspeh prvenca.

“You can fool me once, but you can’t fool me twice” kao da je Demijen rekao svojoj muzi, jer na aktuelnom albumu, taj “The Blower’s Daughter” recept je prisutan u većini pesama. Bilo da je reč o savršenoj, naslovnoj pesmi (koja je potpuno bez mane), desetominutnoj elegiji “It Takes a Lot to Know a Man”, nik-drejkovskoj “Colour Me In” ili pitkoj “I Don’t Want to Change You”, svaki put kada čujem gudače i bubanj ispod Rajsovog glasa, telom kao da mi prođe neka struja. Struja koja drma i daje mi do znanja da sam živ, čak i kada okolnosti govore suprotno.

“My Favourite Faded Fantasy” je tužna ploča, oko toga nema dileme. Neki kažu da je ovo zvučno pismo Rajsovoj nikad prežaljenoj bivšoj ljubavi Lizi, drugi kažu da sa njom nema veze, po trećima ove pesme uopšte nisu autobiografske…No, ponovo ću postaviti pitanje – da li je to bitno? Ako se složimo da je u pitanju savršeno napisan, odsviran i aranžiran album, jedan od onih po kojima se pamti cela godina, mislim da je sve drugo periferno. Uz muziku sa ove ploče možete pobeći sa nekim koga volite, tugovati jer ta osoba nije tu, tešiti se da ima i gorih zemalja za život od Srbije, radovati se jer ste deo duha Džefa Baklija prepoznali u nekom tužnjikavom Ircu, ili pak raditi nešto potpuno deseto. Ono što se pamti, to je da je Demijen Rajs 2014. snimio ploču koja je mnogo lepša od njegove prethodne i koja je tek za nijansu slabija od njegovog kultnog debi izdanja. A kako godine budu prolazile možda će čak i te nijanse izbledeti. Nakon avanture u popodnevnom špicu, moja topla i suva dnevna soba (lišena nepoznatih ljudi pre svega), delovala mi je kao oaza. Uključio sam lampu, skuvao čaj, seo na kauč, noge podigao na tabure, otvorio nedavno započetu knjigu Filipa Rota i pustio ponovo “My Favourite Faded Fantasy”. Zadubljen u muke Rotovog junaka, misli su mi odlutle od Demijena. Međutim, kada je u plejlisti počeo sledeći album, prestao sam da čitam. Odložio sam knjigu, bacio pogled kroz prozor i iako je pesma govorila o letu, to kišno jesenje veče bilo je savršen “spot” za klavirsku baladu “Plastic Flowers” kojom počinje drugi ovogodišnji Nil Jangov album “Storytone”. Sledećih sat i kusur vremena sam nepomično slušao obe “Storytone” verzije: prvu u kojoj Nil uglavnom svira sam, i drugu u kojoj ga u istim pesmama prati orkestar od 92 muzičara.

Slušajući ovaj album, razmišljao sam o mladosti, starosti, prolaznosti i svoj onoj relativnosti tih pojmova. Znam toliko ljudi koje u svojim tridesetim mrzi da po kiši odu do prodavnice, a kamoli nešto više. Nil Jang je napunio 69 pre neki dan. Razmišljao sam kako je ove godine bio na dugoj turneji sa grupom Crazy Horse, snimio album “A Letter Home”, objavio drugu autobiografsku knjigu, lansirao muzički format/plejer Pono, prekinuo tridesetšestogodišnji brak, započeo novu vezu, a ja upravo slušam njegov drugi album iz iste godine. Sve to me je nateralo da se zapitam koliko je zapravo slučajno što se Nil preziva Jang.

Za razliku od ploče “A Letter Home” na kojoj se sprdao sa načinom snimanja iz četrdesetih godina prošlog veka, “Storytone” je mnogo ozbiljnije i stilski raznolikije izdanje. Ovde imamo klasične bluz pesme (“I Want to Drive My Car”), bluz sa primesama džeza (“Say Hello to Chicago”, “Like You used to Do”), ali i angažovane u kojima “otima hleb” Bono Voksu (“Who’s Gonna Stand Up?”). Ipak, one zbog kojih sam stavio Rotovu knjigu u krilo nalaze se pri kraju i neke su od najnežnijih ljubavnih pesama koje je Nil snimio u ovom veku. Tu pre svega mislim na “When I Watch You Sleeping”. Ako ste nekada posmatrali voljeno biće dok spava i osećali sreću što je pored vas, verujem da ćete se lako pronaći u ovim stihovima, a to ushićene zbog pronalaska “komadića koji nedostaje” očigledno je u klavirskoj “I’m Glad I’ve Found You”. Reči “I’m glad I’ve found you in this mad world / You’re a lifeline to me” savršeno opisuju osećaj kada imate osobu sa kojom ste “sami protiv svih”.

Kad smo kod klavira, posebno se izdvaja “Glimmer” koja na najdirektniji način govori o emotivnoj raskrsnici na kojoj se Nil našao na pragu osme decenije. Nema sumnje da ove tri poslednje pomenute pesme ponajviše imaju veze sa Nilovom novom ljubavi i tačno mogu da joj zamislim smešak dok joj ih on na klaviru svira u nekoj drvenoj kući, na vrhu planine okovane snegom, dok iz kamina pucketa vatra. Što se tiče orkestriranih verzija, neke od njih su u stanju da ponovo nateraju na telo one iste žmarce kojima se tog popodneva igrao Demijen. Ipak, većina tih orkestriranih aranžmana zvuči kao da je smišljena na brzinu, te da je mogla biti odrađena sa više kreativnosti. Ako znamo da su aranžeri radnici koji su sarađivali sa Majklom Džeksonom, Lejdi Gagom i Rijanom, taj nedostatak mašte je donekle jasan. Za njih je “Storytone” verovatno bio samo “another day in the office”.

No i pored tih nedostataka i pored relativno loših kritika, “Storytone” je dobra i vredna ploča. Dobra jer sadrži nekoliko najemotivnijih i najnežnijih pesama koje je Nil snimio u ovom veku, a vredna jer zaokružuje verovatno najdinamičniju godinu u drugom delu njegovog života.

Šta je to što povezuje “My Favourite Fantasy” i “Storytone”? Osim toga da su albumi objavljeni dan za danom (Rajsov trećeg, a Jangov 4. novembra), da su mahom akustični, da imaju nekoliko savršeno orkestriranih pesama, najvažnija spona je ogromna i ogoljena emocija. Emocija koja ima veze sa svim onim nežnim dodirima i usnulim jutrima sa voljenim ljudima, onim stvarima koje smo mogli a nismo, vrlinama i manama kojih smo svesni, našim željama, strahovima i nadama – sve to izbija iz ova dva albuma. Ako imate “ono što kuca i što crta se”, nemoguće je da to ne prepoznate.

To veče sam obe ove ploče slušao nekoliko puta. Kada me je umor konačno savladao i kada sam se zavukao ispod pokrivača, znao sam da Demijen Rajs i Nil Jang imaju krov za moju stanicu. Krov koji nije ni mali, ni plastičan i ispod kog mogu da stanu svi koji žele. To saznanje me je učinilo spokojnim i srećnim….a na prste jedne ruke mogu nabrojati koje stvari me čine takvim u ovom nakaradnom svetu u kome živimo.