Yo La Tengo: 30 godina entuzijazma

Iako sviraju duže nego što neki njihovi fanovi imaju godina, na entuzijazmu im mogu pozavideti mnogo mlađi bendovi. Oni svim srcem vole to što rade i ta iskrena ljubav prema muzici očigledna je na svakom izdanju. Jedna od osnovnih karakteristika njihove muzike jeste to što su u stanju da na jednoj istoj ploči pomešaju desetak muzičkih žanrova i da ceo album zvuči kao savršena celina. Dok drugi bendovi na sva usta trabunjaju kako se menjaju, kako su uvek drugačiji, Yo La Tengo to ne rade u intervjuima već na albumima.

Grupu čine gitarista i pevač Ajra Kaplan, njegova supruga Džordžija Habli koja svira bubanj i peva, kao i basista Džejms Meknju. Intervju sa Džejmsom Meknjuom vođen je pre zagrebačkog Yo La Tengo koncerta koji se desio pre tačno godinu dana (kako je autor doživeo taj spektakl, podsetite se ovde), ali neke stvari aktuelne su uvek i u svakoj prilici.

B92: Poslednjih 20 godina (tačnije još od ploče “Painful”) sve Yo La Tengo albume producirao je Rodžer Mutenot, pa ste u mojoj glavi vi i on oduvek bili povezani na sličan način kao Nil Jang i njegov dugogodišnji producent Dejvid Brigz. Poslednji album “Fade” snimili ste sa novim producentom, kultnim čikaškim muzičarem Džonom Mekintajerom. Reci mi nešto više o vašoj saradnji, koliko je proces u studiju sa Džonom bio drugačiji od Rodžerovog načina rada?

Džejms Meknju: Pošto smo sa Rodžerom sarađivali skoro dve decenije, nekako je logično da je iskustvo sa Džonom bilo poprilično drugačije. Jedini razlog zašto smo rešili da promenimo producenta je što smo imali želju da probamo nešto novo, a ne zbog toga što smo bili nezadovoljni Rodžerom na bilo koji način. Imajući u vidu vreme koje smo proveli u studiju sa Rodžerom, jasno je da smo se sa njim savršeno razumeli i bez mnogo priče. Što se Džona tiče, on je naš prijatelj preko 20 godina (Džonov bend The Sea and Cake je prvi koncert održao početkom devedesetih kao predgrupa upravo grupi Yo La Tengo prim.aut) i iako smo privatno jako bliski, nikada pre nismo zajedno radili u studiju, što znači da smo morali da se upoznajemo i na taj način. U početku je to bilo jako čudno – ljudi koji su prijatelji dve decenije u studiju su potpuni stranci. Međutim, posle vrlo kratkog vremena i u studiju smo pronašli zajednički jezik.

“Fade” je sniman u Džonovom Soma studiju u Čikagu i radili smo na način na koji on radi kada snima druge bendove. Za razliku od Rodžera čiji je princip rada nešto bliži živoj svirci nego studijskom snimanju i koji je preferirao da snimanje bez slušalica, odnosno da često svo troje budemo u jednoj prostoriji, sa Džonom je to bilo drugačije. Ovog puta smo bili u posebnim prostorijama, sa slušalicama i sve je više ličilo na studijski rad kakvog većina ljudi zamišlja. Međutim to je bio naš izbor, želeli smo tako da radimo ovog puta i svidelo nam se.

Da li ćete na sledećem albumu ponovo raditi sa Džonom, ili ćete se možda vratiti Rodžeru? Ili ćete pak možda izabrati nekog potpuno novog producenta?

Iskreno nemam pojma. Jedva čekam da ponovo snimamo, a sa kim ćemo to raditi manje je važno. Yo La Tengo diskografija bi se mogla podeliti u tri faze. Od prvog albuma (“Ride the Tiger”) pa do ploče “Fakebook” zvučali ste kao bend koji svira neku vrstu Velvet Underground pop muzike. Od ploče “May I Sing With Me” do “Electr-o-pura” preovladavaju bučne gitarske pesme, slične muzici grupe Sonic Youth. Međutim, nakon 1997. godine i ploče “I Can Hear Heart Beating As One” počeli ste da mešate sve moguće i nemoguće stilove, stvorivši jedinstven i prepoznatljiv Yo La Tengo zvuk koji vas karakteriše i danas. Po mom mišljenju, nikada niste više muzički sazreli nego u tom između 1995. i 1997. Kako ti gledaš na to?

Ne mogu ti odgovoriti sa stoprocentom tačnošću, jer nisam od početka u bendu (Meknju je član grupe od 1991. prim.aut), mada sam bio veliki Yo La Tengo fan i u tom ranom periodu. Ono što znam je da se između 1984. i 1992. postava benda često menjala. Od albuma “May I Sing with Me” pa sve do danas, u bendu je samo nas troje. Mislim da su ta kompaktnost i bolje međusobno poznavanje s vremenom mnogo uticali na to da izgubimo strah i da sviramo sasvim opušteno.

Ako tako može da se kaže, patentirali smo spontanost kao način rada. Tako smo nekada pravili pesme, tako radimo i danas. Niko ne dolazi na probe sa pripremljenim notama ili aranžmanima – finalni proizvod je rezultat zajedničke svirke svo troje. To je relativno spor proces rada, ali nama najviše odgovara.

Ta spontanost je prisutna i na koncertima. Nikada ne znamo unapred koje ćemo tačno pesme svirati. Tačnije, to znamo tek sat vremena pre svirke kada sednemo i dogovorimo se. Čini mi se da je tako sve mnogo zabavnije.

Da, nikada mi nisu bili jasni bendovi koji svako veče sviraju identičnu set listu kao veče pre toga…

Ja to prosto ne mogu da zamislim kada smo mi u pitanju. Imali smo priliku da sa nekim bendovima delimo prostor iza bine nekoliko večeri za redom i viđao sam kako neki od njih svako veče kače na zid identičnu set listu odštampanu na kompjuteru. Uvek sam se osećao tužno kada sam to viđao.

Iako Yo La Tengo važi za bend koji se konstantno menja, 1999. ste objavili EP izdanje “Other Directions” toliko drugačije od svega što ste snimili pre i posle, da sam čak i ja kao zagriženi fan bio iznenađen (reč je o džez mini albumu za kog biste pre rekli da ima veze sa muzikom Sun Ra nego sa triom iz Hobokena prim.aut). To mi je jedno od vaših najdražih izdanja, pa bih voleo da mi kažeš nešto više o tome – sa kim ste svirali i kako ste uopšte došli na ideju da se okušate u vodama fri džeza?

Divno što si pomenuo to izdanje. To je bilo sjajno, a kada sa ove vremenske distance pogledam unazad, mislim da je bilo i jako važno iskustvo. Krajem devedesetih godina prošlog veka u Njujorku su non stop svirali fenomenalni džez muzičari, uglavnom okupljeni oko izdavačke kuće Aum Fidelity. Posebno smo voleli basistu Vilijama Parkera čije koncerte smo posećivali kada god smo bili u gradu.

Vlasnik etikete Aum Fidelity Stiven Džorg, jedno vreme je radio u kultnoj nezavisnoj kući Homestead, a kako smo svo troje bili fanovi Homestead kataloga, vremenom smo postali prijatelji sa Stivenom. Nakon jednog sjajnog džez koncerta u Njujorku, razgovarali smo sa Stivenom i pitali ga kakve su mogućnosti da nas spoji sa nekim džez muzičarima koji snimaju za njegov Aum Fidelity. Bili smo vrlo svesni rizika da budemo odbijeni, s obzirom na to da nismo kvalifikovani da sviramo sa tako vrsnim muzičarima – mislili smo da jedva imamo znanja da nosimo njihove kofere sa instrumentima (smeh). Stivenu se dopala ideja i pošto nas je dobro poznavao, rešio je da izabere tri muzičara sa Aum Fidelity koji bi džemovali sa nama. To su bili trubač Roj Kembel Džunior, saksofonista Sabir Matin i Daniel Karter koji je multinstrumentalista, mada najčešće svira saksofon i flautu. Roj i Daniel su često svirali zajedno, ali iako su obojica poznavali Sabira, nikada pre toga nisu svirali sa njim. Dakle, sa jedne strane smo imali trojicu džez muzičara i prijatelja koji po prvi put sviraju zajedno, a sa druge nas troje koji nikada pre nismo sarađivali sa nekim džez bendom. Vrlo zanimljiva situacija (smeh).

Foto: Michael Lavine

Sećam se da sam bio veoma nervozan pred našu prvu zajedničku probu. Oni su za mene bili neka vrsta muzičkih divova. Koliko se moja trema pokazala bez osnova, uvideo sam kada sam provalio da njima trojici uopšte nije bilo važno da li smo mi u stanju da odsviramo dve-tri note ili smo prekaljeni muzičari. Njih je pre svega zanimalo da nas upoznaju i sećam se da smo dugo razgovarali pre nego što smo otišli na prvu probu. Taj razgovor nam je pomogao da se skroz opustimo, tako da kada smo konačno zasvirali zajedno, imao sam utisak da smo nastavili priču – samo ovog puta sa instrumentima.

Mislim da nam je to iskustvo mnogo pomoglo u daljem radu. Nakon toga smo sarađivali sa mnogim muzičarima, što pre nije bio slučaj. Razlog tome je ležao u činjenici da smo pre bili mnogo više stidljivi, da smo često smatrali kako nismo dorasli muzičarima sa kojima bismo da sviramo. Siguran sam da smo nakon iskustva sa Rojem, Sabirom i Danielom muzički mnogo odrasli i da nam je kasnije sve bilo mnogo lakše.

Ako se ne varam, na “Other Directions” nema gitare?

Tako je, nema gitare, a nema ni basa. Na tim snimcima se čuju samo klavijature, duvači i udaraljke.

Znam da nove Yo La Tengo pesme nastaju na probama. Vas troje se nađete bez neke prethodne muzike ideje, počnete improvizovanu svirku i iz toga se rode ideje za pesme koje kasnije uobličite i snimite. Da li ste u fazonu “uh, prošlo je godinu dana od kada nismo ništa snimili, ‘ajmo na probu”, ili imate te džem svirke u nekom određenom vremenskom intervalu, tipa pet puta nedeljno?

Tempo naših proba je vrlo spor (smeh). U suštini, tempo je kombinacija oba načina koja si pomenuo. Kada donesemo odluku da je vreme da pravimo muziku za novi album, najčešće se nalazimo pet puta nedeljno i održavamo duge probe. To obožavamo iz dva razloga: prvo, uvek je zabavno svirati i praviti nešto novo, a sa druge strane, viđamo se i družimo svakodnevno.

Svakodnevna proba izgleda tako što se nađemo na mestu gde sviramo i obično počnemo razgovor o nekim običnim stvarim – tipa neko pomene seriju koju je sinoć gledao ili razgovaramo o nekoj utakmici. Onda u nekom momentu jedan od nas uzme instrument i počne nešto da svira dok drugo dvoje još razgovaraju. Kada se “jučerašnje” teme istroše, i ovo drugo dvoje spontano uzimaju instrumente i proba zvanično počinje. Inače, svo troje se smenjujemo na svim instrumentima, tu nema nikakvog pravila. Svako svira ono što mu se u datom trenutku najviše svira.

Nakon što pronađemo neke akorde ili zanimljive instrumentalne ideje za koje svo troje mislimo da zvuče dobro, tu određenu kompoziciju forsiramo na probama i svaki put kada je iznova sviramo nešto joj dodajemo ili oduzimamo. Kada se nakupi dovoljno takvih pesama za album, ulazimo u studio i snimamo ih. Tako da nemamo pojma o čemu će biti album i kako će zvučati dok traju probe. Tačnije, ne znamo kako će album zvučati sve dok ne bude skroz gotov. Istina, imamo neke bazične ideje, ali one su u stanju da vremenom poprilično evoluiraju.

Pošto je album snimljen i objavljen, krećemo na turneju na kojoj provedemo nekoliko meseci. Posle turneje, sledi kratak period odmaranja nakon kog skapiramo da ponovo imamo nula novih pesama i onda ceo proces kreće iz početka (smeh). Objavljujete za Matador jako dugo. Pretpostavljam da ste vrlo zadovoljni njima pošto snimate albume za njih više od 20 godina. Da li vas je možda u tom periodu kontaktirala neka veća diskografska kuća?

Matador je divna kuća. Iskreno ne verujem da postoji bolji dom za Yo La Tengo od Matadora. Ukoliko je i bilo neke priče o našem eventualnom prelasku na neku veću etiketu, to je bilo početkom devedesetih kada se dešavalo svo ono ludilo sa Nirvanom i kada su mejdžor etikete (termin koji by the way danas ne postoji) potpisivali svaki drugi indie gitarski bend u nadi da će se destiti novi “Nevermind”. Mi smo tad ipak ostali na Matadoru i najbliže što smo prišli nekom mejdžoru jeste onda kada je Matador imao dogovor sa diskografskom kućom Atlantic o široj distribuciji, a naš album “Electr-o-pura” bio je deo tog ugovora. Iz nekog razloga, taj dil nije prošao najbolje, tako da kada smo 1997. snimili “I Can Hear Heart Beating As One” bio je samo Matador. Ispostavilo se da se taj album prodao u odličnom tiražu, a naročito naš naredni “And Then Nothing Turned Itself Inside-Out”.

Jako smo bliski sa ljudima koji vode Matador, možemo reći da smo prijatelji. Poznajemo ih odavno, i to mnogo ranije nego što su oni uopšte osnovali Matador. Žerar Kozlou (uz Krisa Lombardija suvlasnik Matadora prim.aut) je svojevremeno vodio etiketu Homestead, ali je i pisao za fanzin “Conflict”. Kao tinejdžer sam obožavao njegove tekstove a i danas mislim da je on bio jedan od najboljih i najduhovitijih muzičkih novinara. Prava je šteta što više ne piše. Takođe, posedovao sam gotovo svako izdanje koje je Homestead objavio (krajem osamdesetih su objavljivali muziku bendova kao što su Sonic Youth i Big Black). Oni su distribuirali gomilu sjajnih gitarskih bendova sa Novog Zelanda i Australije i sumnjam da bi mnogi u Americi čuli za scenu oko etikete Flying Nun da nije bilo Žerara.

Dakle, ljudi koji vole Matador su od glave do pete posvećeni muzički zaljubljenici a imajući to u vidu kao i njihovu profesionalnost, ima logike zašto naša saradnja traje ovoliko dugo.

Svirate gotovo tri decenije, održali ste na hiljade koncerata a nikada do sad niste objavili živi album. Postoje li neki planovi u budućnosti za to, ili možda za neko zvanično DVD izdanje, na kome su snimci sa nekog od vaših koncerata?

Za sada nemamo takav plan. Pre desetak godina smo imali u planu neku DVD kompilaciju naših živih snimaka, ali nismo bili zadovoljno time. Što se tiče albuma uživo, o njemu nikada nismo ozbiljno razmišljali. Možda je bolje ostaviti takve albume nekim drugim bendovima (smeh).

Pored Yo La Tengo, ti sviraš i u bendu Dump. Znam da je poslednjih par godina bilo nekoliko reizdanja starih Dump albuma, kao i nekoliko sedmoinčnih singlova. Budući da je od poslednjeg zvaničnog Dump izdanja prošlo desetak godina, interesuje me kakve su šanse da uskoro snimiš potpuno novi Dump album?

Mislim da neću skoro snimati novi Dump album. Od kada sam počeo da nastupam pod imenom Dump (od 1992. prim aut) objavio sam nekoliko opskurnih albuma u malim tiražima koje je čak i tad bilo teško pronaći u muzičkim prodavnicama. Zbog toga je nedavno etiketa Morr Music iz Berlina rešila da reizda moja prva dva albuma i bilo je divno po prvi put videti te ploče u de luxe izdanju. Nakon što Yo La Tengo završe ovu turneju, Ajra i Džordžija se vraćaju u Ameriku, dok ću ja ostati u Berlinu gde ću odsvirati nekoliko Dump koncerata u sklopu promocije tih reizdanja.

Istina je da imam mnogo novih pesama koje bih mogao snimiti pod imenom Dump, ali još uvek ne znam da li će se i kada to desiti. Videćemo.

Svako ko iole poznaje Yo La Tengo biografiju zna koliko je klub iz Hobokena Maxwell’s važan za vašu karijeru. Tu ste održali prve koncerte i redovno ste nastupali iz godine u godinu. Prošlog leta klub se zatvorio, a vi ste svirali na oproštajnoj večeri. Koji su razlozi zatvaranja kluba i reci mi nešto više o tom mestu i njegovom značaju za Yo La Tengo?

To je mesto na kome su Yo La Tengo održali prvi koncert i nalazi se u Hobokenu, vrlo blizu mesta gde žive Ajra i Džordžija, praktično 5 minuta od njihove kuće. U stvari, njih dvoje su se svojevremeno preselili sa Menhetna u Hoboken, samo da bi bili bliže Maxwell’s-u. Ajra je tu radio kao tonac, dok je Džordžija često puštala muziku. To se sve dešavalo mnogo pre nego što sam ja postao član benda.

Osamdesetih godina sam živeo u Virdžiniji, u mestu koje je udaljeno 6 sati vožnje od Njujorka i sećam se da sam često vozio tih 6 sati samo da bih otišao u Maxwell’s i pogledao neki koncert jer sam bio svestan da ako ne odem, nigde drugde neću imati priliku da vidim taj bend uživo. Nakon koncerta vozio sam nazad 6 sati i nikada mi nije bio problem da izdvojim pola dana za neku svirku koja se dešavala u tom klubu.

Čak i pre nego što sam prvi put posetio Maxwell’s čuo sam sjajne priče o tom mestu i to baš u maloprepomenutom fanzinu “Conflict” za koji je pisao Žerar iz Matadora.

Svo troje smo mnogo načuli o muzici i koncertima boraveći u Maxwell’s-u i posmatrajući kako to rade ljudi koje smo cenili. Prvi koncert koji sam svirao sa Yo La Tengo se desio upravo tamo i čak se sećam datuma – bio je to 22. mart 1991. godine.

Foto: Carlie Armstrong

Što se tiče razloga zbog kojih je klub zatvoren, mislim da su oni isključivo ekonomske prirode. Hoboken je malo mesto koje se nalazi preko puta Menhetna, tj. između je samo reka. Iako je klub uživao kultni status i ljudi su dolazili iz daleka da gledaju koncerte (zanimljivo, na tim koncertima uvek je bilo najmanje onih iz Hobokena), vremenom je Maxwell’s počeo da gubi bitku sa brojem posetilaca koji su ipak sve više odlazili u obližnji Njujork. Kako nam je jedan od suvlasnika rekao, rupa između prihoda i rashoda se vrmenom sve više povećavala i bio je primoran da zavori mesto. Ako je za neku utehu, ljudi koji su vodili Maxwell’s već neko vreme traže novo mesto za neki novi klub, tako da ima nade.

Za ove tri decenije koliko bend postoji, svirali ste u Evropi mnogo puta, ali pre ovog zagrebačkog koncerta nikada niste išli ovoliko istočno. Ako se ne varam, jednom ste svirali u Grčkoj. Budući da grupa u ovim krajevima ima mnogo fanova, uvek sam se pitao zašto toliko dugo ne svirate u ovom delu Evrope. Zašto je to tako i kakve su šanse da se u budućnosti to promeni?

Nemam kompletan i tačan odgovor na to pitanje, priznajem. Ono što znam jeste da ako je neko zainteresovan za našu svirku, dovoljno je da nas kontaktira. Turneje se planiraju mnogo unapred. Znam da se često dešava da su svi datumi na celoj turneji već ugovoreni dok smo mi još uvek u studiju i snimamo album koji ćemo promovisati na toj turneji. Nama to zvuči skroz ludo, ali očigledno je to jedini način kako se te stvari organizuju danas.

Baš me nedavno intervjuisao neko iz Helsinkija, u kome ćemo prvi put svirati upravo na ovoj turneji. Pitali su me “Da li Helsinki nije dovoljno važan da biste svirali u njemu?” na šta sam ja kroz šalu, u kojoj je bilo i malo istine, odgovorio “Ne, svirali smo u mnogo manje važnim mestima od vašeg grada” (smeh).

Siguran sam da ako nas neko na vreme pozove i izrazi želju da Yo La Tengo održe koncert u njihovom mestu, u 9 od 10 slučajeva tamo ćemo sigurno doći. Posebno nas zanima da sviramo na mestima gde nismo bili i to nije fraza, zaista. Premda, malo ludo zvuči činjenica da posle 30 godina aktivnog sviranja još uvek postoje takva mesta (smeh).

Za sam kraj, voleo bih da nam preporučiš neki bend, neku knjigu i neki film ili seriju.

Lamchop je grupa koja nam je mnogo draga. Oni su iz Nešvila i ako me pitaš, to je možda najbolji bend na svetu. Koji god njihov album da pustite nećete pogrešiti, a posebno bih proporučio poslednje izdanje “Mr. M” koji je po meni možda nešto najlepše što su do sada snimili. Obožavam tu ploču.

Što se filmova i serija tiče, moram priznati da se u poslednje vreme trudim da što manje gledam TV. U jednom periodu sam bio TV manijak i onda sam skapirao da bih morao da malo proluftiram glavu od gomile smeća koje se često emituje na televiziji. Umesto toga, počeo sam češće da gledam stare autorske filmove. Većina je iz pedesetih i šezdesetih i ugavnom nisu američki.

Inače, trenutno čitam jednu knjigu za pametne ljude…što inače nije moj stil, priznajem. Na turneji retko kada čitam nešto ozbilnije od muzičke biografije, ali ovog puta sam napravio izuzetak. Knjiga se zove “Avanture Ogija Marča” od Sola Beloua i zahteva mnogo pažnje i koncentracija (smeh). Ali jako mi se dopada.