Ivan Tokin: In memoriam

A ovih dana sam ga viđao ujutro kako baca đubre, više puta, i jednom u pekari, ujutro, baš rano. Ali mu se nisam javljao. Namerno. Računao sam da kad se doseliš, red je da ti počneš da se javljaš. Smatrao sam ga još jednim nepristojnim tipom koji prolazi pored mene. A gledali smo se, i ja sam povremeno držao pogled na njemu, i davao mu priliku da mi se javi. A on nije. Pre neki dan smo se sreli na pijaci, kod Steve u ribarnici, bio je pre mene u redu. Kupio je dve smrznute skuše, a ja sam čekao girice. Opet smo se pogledali, sreli su se njegov ponosni i moj očekujući pogled. I ništa, znamo se, ali ćutimo.

Pamtim ga po dugačkoj kosi i garderobi koja mu nije pristajala. Nosio je farmerke i majicu i papuče. To je garderoba u kojoj ga pamtim. To mu je stajalo ko piletu sisa, stvarno. Sve je ravno padalo pored njegovog tela. Malo mi je bio i gadan, da se ne lažemo. Gladak nekako, i klizav, bled, naopak.

Posle čujem da su ga našli mrtvog u ženskoj garderobi. I u štiklama. Čujem da su ga mnogi viđali u toj garderobi i živog. Ja nisam. Nikad ga nisam video skockanog kao što on voli da se skocka. Da sam ga bar jednom video, da sam ga samo jednom tako video, ja bih se njemu prvi javio. U tim štiklama bi mi se dopao, sto posto. Jer je to bio on, a ove farmerke i ta velika majica bile su ono što mu treba za pijacu, da prođe kao prosek. I te papuče.

A ja sam krupan, i delujem nadrkano. Delujem kao neki antigej tip, i anti sve što nije kao ja. Kad me neko ne zna. Nemam pojma, tako delujem, ali nije tako. Kad sam čuo da je taj bio u štiklama kad su ga izboli nožem, kad sam shvatio zašto mi se nije dopadalo kako izgleda u farmerkama, kad sam shvatio da nije nepristojan nego neprihvaćen, kad mi se to razjasnilo, mnogo mi je bilo žao. I on, ako sam mu ja ikada pao na pamet, sigurno je mislio da sam ja poslednji koji bi ga zagrlio u tim štiklama.

Nisam ja mogao da ga spasem od tog što ga je roknuo, nisam ja mogao tu ništa. Niti bih se ja tu mešao. Ali mogao sam da ga primetim, stvarno, i da mu se javim. Da mu poželim dobrodošlicu u moj život, da mu odam počast što ima čuku da bude različit. Jedan običan pozdrav bi mu to dao. Ali ga nije dobio. Nije od mene.

- Ivan Tokin piše kolumnu "U vazduhu" za City Magazinu. Ovaj tekst originalno je objavljen 11. jula 2013. godine.