"Zlatni dani Bitefa su mit"

Ovogodišnje, 48. po redu izdanje pozorišnog festival Bitef, drugačije je od onih na koje smo navikli prethodnih godina, a znatno sličnije izvornom Bitefu koji je osnovan 1967. godine, tvrdi selektorka Anja Suša.

Ona je gostujući 26. septembra u Kažiprstu televizije B92 objasnila da je po svom osnivanju Bitef bio vezan za neo-avangardu i politički angažovano pozorište, a u istom pravcu trebalo bi da se kreće i ovogodišnje izdanje.

„Ovaj Bitef u skladu sa sloganom 'Prošlost je sada' preispituje i priziva svoju izvornu tradiciju i pokušava da vrši istu ulogu u društvu koju je imao i prvi Bitef“, navodi Suša.

Festival je 20. septembra otvorila hrabra predstava „A gde je revolucija stoko“ reditelja Boruta Šeparovića. I zaista, gde je revolucija?

„To pitanje stalno postavljam sebi i u izvesnom smislu reditelj kroz predstavu artikuliše sve što ja mislim“, kazala je Suša dodajući da joj je zanimljiva i autoironijska distanca koju reditelj u komadu zauzima. „Autor u fokus kritike ne stavlja samo društvo u kojem živi već i odsustvo sopstvenog angažmana.“

A gde je revolucija stoko (www.bitef.rs)

Suša navodi kako je upravo ova predstava dobro odslikava ono što bi Bitef trebalo da bude: „To je vrsta pozorišta koja provocira na određeni način, Bitef je takav festival. On ne treba da bude komformistički.“

Kada su reakcije publike u pitanju, selektorka je izjavila da očekuje brojna osporavanja, pozivajući se na izjavu slavne Mire Trailović, osnivačice festivala: „Samo da se priča o Bitefu, pa makar i dobro.“

Nakon otvaranja festivala sa dve tradicionalnije, velike produkcije, usledila su tri dana sa predstavama iz sekcije namenjene novim pozorišnim tendencijama, tu su i dani posvećeni „lecture performansu“, a slede i dani posvećeni regionalnim produkcijama...

Večeras će na Bitefu biti izvedena predstava „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Ivice Buljana u produkciji Hartefakt fonda i Bitef teatra. predstava koja je već igrana u regionu, u medijima je izavala veliku pažnju zbog eksplicitne golotinja i scena intimnih odnosa. Sve to Anju Sušu je, priznaje veoma iznenadilo.

„Mislila sam da je Bitef raskrstio sa tom vrstom tabua još početkom sedamdesetih godina. Ovo je između ostalog i zemlja Marine Abramović, pionirke bodi arta“, kaže Suša. „To je žalosno i govori o vremenu u kojem živimo.“

-- Pročitajte i Kakvu publiku traži 48. Bitef? --

Communitas na ispitu (www.bitef.rs)

Komentarišući odnos nekadašnjih, kako se često čuje „zlatnih dana“ Bitefa i današnjih izdanja festivala i vremena u kojima se nove predstave izvode, Suša tvrdi da su zlatni dani Bitefa samo mit.

„U realnom vremenu oni nikada nisu postojali. Postoji nešto što se zove optimizam pamćenja kada je Bitef u pitanju mi se sa optimizmom i sentimentom sećamo ranijih Bitefa. U realnom vremenu kada su se dešavala, ta izdanja su uvek izazivala kontroverzu i nerazumevanje“, objašnjava ona. „ U realnom vremenu Ćirilovu su tražIli pare za Grotvskog nazad, a danas se svi sećaju njegovog gostovanja.“

Prema njenim rečima Bitef je kao festival uvek uspostavljao nove kodove što, smatra Suša, nikako nije lak posao i „prirodno je da kada uspostvljate nove paramtetre nalazite na negativne reakcije“.

„Bitef je bio politički projekat SFRJ kojoj je bilo važno da, podržavajući neoavangardni međunarodni festival, prezentuje sopstveni imidž zemlje koja je otvorena, liberalna, podržava savremenu umetnost“, objašnjava Suša. Danas, uočava ona, država nije sasvim nezainteresovana za kulturu. Ipak...

„Mislim da se sada to pitanje odnosa prema kulturi iz sfere politike pomera u sferu ekonomije, a suštinski jeste reč o politici. Pričom o ekonomiji se ublažava ono što je pravi problem, a to su politika i ideologija“, tvrdi ona. „Najveća opasnost je da se od te priče kako nema para ne stigne do toga zašto je to tako.“

Odgovor na pitanje zašto je situacija takva kakvom je ona vidi ni sama Suša ne zna.: „Očigledno je da kultura, ili ovakva vrsta kulture, nije preterano važna. Ne bih rekla da je to deo promišljenje startegije. Stalno se smanjuju okviri u kojima mi radimo, rad postaje gotovo nemoguć i to na određeni način zaista ugrožava opstanak, ne samo Bitefa nego cele srpske kulture.“

Aleksandra Zec (www.bitef.rs)

Iako je Bitef dobio podršku ministarstva kulture i ministra Ivana Tasovca, kao i Gradskog sekretarijata za kulturu, Suša navodi da je ograničeni budžet festivala definisao i pravac razmišljanja prilikom kreiranja 48. Bitefa.

„Publika je navikla da Bitef bude veliki mejntrim festival gde može da vidi velike repertoarske predstave iz celog sveta. Danas možemo da dovedemo tri, četiri takve predstave“, tvrdi ona. „Ali, to otvara prostor za drugačije otvaranje festivala, što možda nije loše. Smanjene budžeta jeste loša tendencija, ali iz tog polja mejnstrim teatra u kojem se Bitef kretao proteklih desetak godina, sada smo se našli u polju koje je meni daleko zanimljivije. To je polje graničnih formi teatra. Milslim da na našem regionu ima vrlo zanimljivih stvari i odličnih autora koji zaslužuju da budu predstavljeni u internacionalnom okviru.“ Veliku pažnju ove godine izaziva i novi komad Olivera Frljića „Aleksandra Zec“, a na pitanje zašto se domaći reditelji retko usuđuju da prave provokativnije, političke komade, Suša odgovara:

„Mislim da domaći reditelji prave takve predstave. Imali smo odličnu predstavi iz političkog teatra 'Communitas na ispitu“ Ane Vujanović i Saše Arsentića. Ne bih da je prepričavam ali to je primer inteligentnog, lucidnog političkog teatra“, istakla je Suša, navodeći i ranije primere predstava koje radi Centar za kulturnu dekontaminaciju, komad „Ubiti Zorana Đinđića“...

„Veliki repertoarski teatri uopšte nisu zaintereosvani za tu vrstu provokacije“, primećuje Suša. „Konzervativni su, plaše se političkih posledica, kadrovskih posledica... U ovom trenutku su se promenile uprave pozorišta koje su u jednom broju slučajeva izabrane po političkom ključu. Jasno je to da oni neće proizvoditi ovakve predstave.“

Međutim, ona smatra da to nije karakterističan, lokalni problem, već na sličan način funkcionišu pozorišne scene i u drugim zemljama. Veći problem je to što ovakvi komadi uglavnom nastaju na nezavisnoj sceni, a ona u Srbiji već duže vreme ne postoji.

„Ljudi u umorni i moraju da se bave pukim prežovljavanjem, moraju da od nečega žive i plaćaju račune. Problem je što je kod nas potpuno ukinuta podrška nezavisnoj sceni. To je ervopska tendencija koja je ostavila posledice u mnogim zemljama. Kod nas je nezavisna produkcija gotovo sasvim zamrla, a to je polje sa kojeg se očekuje vrsta političkog teatra“, zaključuje ona.