Firt i Kidman u "Tragovima prošlosti"

Godine 1942, desetine hiljada hrabrih mladih vojnika postali su ratni zarobljenici, nakon što su japanske snage zauzele Singapur. Erik Lomaks, dvadesetjednogodišnji inženjer i entuzijasta za železnice, jedan je od ljudi koji su se predali.

Poslat da radi na izgradnji zloglasne “Železnice smrti” u Tajlandu, Erik je svedok nezamislivih patnji. On u tajnosti konstruiše radio, ali nakon što je radio otkriven, Erik biva suočen sa ispitivanjima i još gorim iskustvima.

Jedva preživeći rat vraća se kući progonjen licem mladog japanskog oficira, on isključuje sebe iz sveta. Decenijama kasnije Erik upoznaje Peti i izgleda da je konačno ostavio prošlost iza sebe. Međutim prve bračne noći, noćne more se vrate.

Kad Peti otkrije šokantnu tajnu da je japanski oficir koji drži ključ za ono što se zaista dogodilo njenom suprugu još uvek živ, mora da odluči da li bi trebalo da Eriku, čoveku koji očajnički traži osvetu, da ove informacije? Hoće li biti uz njega, šta god on učinio?

Zasnovan na izuzetnoj autobiografiji i najprodavanijim memoarima, film “Tragovi prošlosti” Džonatana Teplickog prenosi izuzetnu i epsku, istinitu priču o Eriku Lomaksu.

Na adaptaciji scenarija filma su radili Frenk Kotrel Bojs i Endi Paterson. Erik Lomaks je umro 2012. godine, nakon što je živeo dovoljno dugo da poseti set filma. Prvi sastanak scenarista sa Lomaksom je bio samo dve godine nakon što je knjiga objavljena.

"Shvatili smo kasnije da smo ušli u priču koja se i dalje odvija. Odjednom je čovek koji se sklanjao od sveta decenijama bio javna ličnost, od kojeg se očekuje da podeli svoje najintimnije tajne. U početku smo očekivali da ispriča celu priču, baš kao što se to dogodilo u knjizi. Ali kada je, na primer, Erik govorio o sastanku sa Nagaseom, kako je nekako ‘sva bol samo otišla’, shvatili smo da ni on još nije u potpunosti razumeo kako se to dogodilo”, navode oni.

Producent Bil Kurbišli smatra da “knjigu s pravom nazivaju klasikom autobiografije”.

“Ali, Peti se jedva spominje. Sumnjali smo da je to bolno za nju, ali ona to nikad nije rekla. Ona je divna, lojalna, pametna dama, bez samosažaljenja. Dugo vremena je odbijala da prihvati da je njena priča uopšte važna, jer šta je njena patnja u odnosu na ono što su ti ljudi prošli na pruzi? Ipak, Kolin Firt je kasnije rekao da nema priče bez Peti. Ona je bila čudo u Erikovom životu”, tvrdi Kuršbli.

Ključna figura u Erikovoj rehabilitaciji bila je Helen Bamber. Bamberova je došla u logor Belsen sa devetnaest godina i ostala tamo dve i po godine gde je naučila važnost toga da omogući ljudima da se otvore i da sasluša njihova svedočanstva i oda priznanje koje zaslužuju.

Nakon rada sa Amnestijem, osnovala je Fondaciju za žrtve mučenja. Erik je za prvi susret s njom rekao da je bio "kao da hoda kroz vrata u neistraženi svet brige i posebnog razumevanja”.

Ova biografska drama u režiji Džonatana Teplickog je moćna priča o preživljavanju, ljubavi i iskupljenju.