„Da je do moje publike, ne bismo se raspali“

Damir Urban ne voli leto. I po cenu da ispadne mrgud, iako se u razgovoru za B92 pokazao kao više nego prijatan sagovornik, priznaje da ne voli ni lubenice, ni fudbal ni sunčanje ni kupanje. Čak, nimalo tužno, dodaje da do zvaničnog kraja leta 2014. (ukoliko je ovo uopšte bilo leto-leto), verovatno se nijednom neće okupati u moru, iako dolazi iz Rijeke. Umesto svega toga, njemu će ovi tzv. letnji meseci ostati u pamćenju po brojnim nastupima, od kojih je za sada poslednji održan u Labinu.

Zatekli smo ga baš dan posle tog nastupa, u svom domu na kratkom odmoru, pre nego ponovo spakuje svoj mali muzički karavan i zaputi se ka Beogradu, gde Urban & 4 nastupa 21. avgusta na Bitefartcafe summer stage-u na Kalemegdanu. Ono što na putu za Beograd sigurno neće spakovati, to je set lista pesama koje će izvoditi, jer kako kaže, tako nešto još uvek ne postoji.

„Gledajte, svi naši koncerti imaju dva dijela“, objašnjava Urban. „Jedan je onaj od pet, šest pjesama koji se mora odsvirati. To su pjesme koje nisu upitne i nismo ih mijenjali šest, sedam godina. Moramo računat na to da je neko došao na koncert prvi put, i ako ne odsviramo te pjesme, onda ti ljudi neće biti zadovoljni.“

Što se tiče drugog, većeg dela koncerta, tu važi princip – sve je moguće. „Taj dio koncerta osmišljavamo kad vidimo gdje sviramo i kakav bi to nastup mogao biti. Ne smišljamo set listu kod kuće, pa da putujemo svuda sa njom, već se vodimo time da li je riječ o intimnom koncertu na kojem bude više akustike, lakših ritmova. Ako sviramo na gradskom trgu, onda sviramo žešće stvari.“

Naglašava, važni su mu iskreni trenuci, jer bez njih koncert ne bi imao nikakvog smisla. „Ljudi dolaze na koncert, a ne da im mi prikažemo predstavu“, dodaje. To pak ne znači da i sam nije vidio bezbroj „muzičkih predstava“, i da se nije nekoliko puta strašno razočarao u bendove koje je cenio.

„Kada smo bili nominirani za MTV Adria Act, išli smo u Lisabon na dodjelu nagrada. Tamo smo vidjeli svašta, bili smo kao djeca koju si poslao negdje. A svašta se i dešavalo. Nisam ni prepoznao klince iz onog Tokyo Hotel benda, pa sam ih skoro namlatio kad su bili na našim mjestima. Ali tu sam vidio bendove koji su tokom proba za svoje nastupe uvježbavali čak i greške, od toga ko kad pada, greškom vuče za sobom kabal pa iskopča gitaru… Neću reći o kojem je bendu riječ, mnogi ih vole, pa ne bih da razočaram one koji ih još uživo nisu slušali.“

Urban & 4 (Foto: Milica Czerny Urban)

Za one nestrpljivo radoznale, možda će značiti podatak da su te godine u Lisabonu od bendova nastupali Coldplay, Gorillaz, Green Day, Foo Fighters, System of a Down... I da vam olakšamo malo stvar, Coldplay odmah možete da izbacite iz ove misteriozne igre.

„Coldplay mi uopšte nije bitan bend i njih mogu da pomenem. To je već veliki bend koji bi se, mislim, mogao malo opustiti, ali oni baš sve navježbavaju, čak i kad će koji od njih da okrene glavu lijevo ili desno. Jasno mi je da je tehnološki to lakše, zbog rasvjete, kamere, tonaca… ali ne znam zašto sada postoji takva potreba kada su dovoljno veliki. Kada bih ih gledao, ne bih imao dojam da prisustvujem nečemu originalnom“, tvrdi Urban.

Za one koji baš žele da provere ovo o čemu on govori, a to Urban savetuje da pogledaju tri koncerta zaredom, pa da obrate pažnju na sve detalje. Nažalost, bendove koje zaista voli i u čijim nastupima je uživao, priznaje, gledao je malo puta.

„Drag mi je National. Pop bend, ništa alternativno. Sviraju isti onaj rokenrol koji je star četrdeset godina. Ali njihov odnos prema publici i glazbi je nevjerojatan. Siguran sam da i oni imaju jedan dio koncerta koji je unaprijed organizovan, ali je veći dio sasvim iskren. REM je bio mali bend koji je prerastao u veliku grupu. Mijenjala im se i publika, bivala brojnija, ali su oni ostali dosljedni sebi. Majkl Stajp je dozvoljavao sebi da izađe na binu nespreman, i da mu treba pet prvih pjesama, dvadeset minuta skoro, da dođe k sebi. Ali nije organizovao sve do tančina unaprijed.“ Urban je nedavno predstavio spot za pesmu „Ne brini“, obradu hita beogradskog benda U škripcu. „Možda sa strane sve te stvari nekom drugom izgledaju zanimljivije, ali je to zapravo veoma jednostavno“, objašanjava muzičar kako je došlo do susreta sa podgoričkim rediteljem Nikolom Vukčevićem, za čije je potrebe filma „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ snimljena pesma. Crnogorska publika mogla je da čuje uživo izvođenje pesme tokom nastupa Urban & 4 na nedavnom Sea Dance festivalu, a na komentar da će je i beogradska publika sigurno uskoro čuti, Urban odgovara.

„Čuj, ja sam odrastao gledajući lokalne riječke bendove. Iako im nisam pripadao, ipak mi je ostalo nešto od tog njihovog pank prkosa da bih ti sad rekao – e baš je nećemo svirati. Šalu na stranu, U škripcu je meni veoma drag bend, možda više iz nostalgije nego zbog njihovog zvuka, ali to je zvuk u kojem prepoznajem sebe od prije trideset godina.“

Ova pesma došla je i kao odličan most do albuma koji je prvobitno bio najavljen za kraj proleća, ali je čudnim sticajem nesrećnih okolnosti koje su zadesile region odložen za jesen.

„Prčkam ti ja nešto svaki dan“, otkriva Urban. „Nisam osjetljiv po pitanju stvari koje napravm. Jučer me nikad nije zanimalo, ako je ono što sam danas uradio mnogo bolje. Ali u jednom trenutku ljudi oko mene rekli su mi da moram da podvučem crtu i da album bude onakav kakav je bio tog dana.“

Tako je i bilo. Objavljen je i prvi singl „Sutra ćemo pričati“, potom je spremljen i drugi koji bi pratio izlazak albuma...

„Nakon singla 'Sutra ćemo pričati', drugi je trebalo da bude pjesma 'Kad se voda povuče'. Zapravo smo je i odsvirali za jedan radio program i trebalo je ujutru da pustimo tu verziju. A onda su se tokom noći desile poplave u cijeloj regiji, i zvao sam čelne ljude da stopiramo sve. Mislio sam da bi bilo neprimjereno pustiti pjesmu s takvom temom . Bilo bi suludo. Niko mi ne bi vjerovao da je pjesma nastala prije poplava. Zato smo sve stopirali i počeli da prikupljamo pomoć za ugrožene ljude.“ Kada se voda najzad povukla, album je naišao na još jednu znatno bezazleniju, ali za Urbana takođe nemilu groznicu.

„Došlo je Svjetsko prvenstvo u fudbalu“, najavljuje on katastrofu. „A ja ne gledam fudbal i ne volim tu groznicu koja prati cijeli taj događaj. U jednom trenutku je zaista bilo neizdrživo, ljude ništa drugo nije zanimalo, pa sam odlučio da odložim album do jeseni.“

Ko čeka... dočeka, jer Urban podvlači to da od objavljivanja albuma ne odustaje, bez obzira na sva iznenađenja, prijatna ili neprijatna, koje evolucija muzike sa sobom donosi.

„Volim albume i ploče, ali mislim da je ovo sad neki trend pomame za vinilom, i da će glazba jednog dana izgubiti svoju materijalnu komponentu, jer je u suštini nematerijalna“, primećuje on. „Danas svi slušaju skoro isključivo singlove, neke Rijane za koje se ne zna sa kog su albuma koje pjesme. Radio se pretvorio u nešto što glazbu tretira kao prostor između dvije reklame. Glazba je danas, više nego ikada, prisutna svuda oko nas, eno je u reklami za pivo, odmah je tu na svakom ćošku... Ali je ona tu prisutna kao zabavni sadržaj, ne kao nešto plemenito već kao industrijski proizvod.“

Iako je „svjestan da će se ponekad i pet pjesama sa albuma slušati samo u uskom krugu ljudi, da će pamtiti najviše singlove“, ne mari mnogo jer priznaje da je odrastao na vinilu i albumima i da ima pravo na svoj izbor. I zato su njegov izbor pre ploče neko diskovi.

„Kada je Mocart pravio svoje kompozicije, njih si mogao da čuješ samo uživo, nisi mogao da ih kupiš u dućanu. Glazba danas dolazi u novom obliku. Živimo u kapitalizmu gdje se sve mora posjedovati, auto, štiklice, album.... Ali, ti kada kupiš album, u najvećem broju slučajeva odmah ga prebaciš u laptom, ili na neki stik, slušaš ga u autu. Potpuno je nepotrebno što si kupio disk kao takav. Otuda i popularnost ovih serivsa iTunesa i Deezera. Disk odnosno album danas, osim što ga gledaš na polici, nema neki smisao.“

A kada su u pitanju ploče, stvari stoje ovako.

„Vinil ima drugačiji spektar zvuka, koji se meni lično više sviđa, mada moram da priznam da sam ploče kupovao u neka bolja vremena. Osim toga, ja sam prilično vizualan tip, pa sam mnoge ploče kupovao i samo na osnovu omota, recimo uopšte ne znajući ko je King Crimson. Tu ti imaš veliku sliku, veliki omot, neku težinu u rukama“, a postoji i razlika u načinu slušanja muzike, dodaje on. „Kad staviš CD, možeš ga bacat ljevo, desno, premotavat ga brzo, nekontrolisano. Za slušanje ploče ti je potrebno neko vrijeme, sumnjam da će tu neko divljati sa iglicom, i moraš slušati pjesme po onom redu koji je glazbenik zamislio.“

Urban & 4 (Foto: Milica Czerny Urban)

Pre dolaska u Beograd, Urban otkriva još jednu svoju želju, želju da nastupa možda baš u vašem domu.

„Uvijek kad dolazim u Beograd javlja mi se ta ideja kako bi bilo dobro da sviramo po kućama i stanovima i da se tako upoznamo sa ljudima koji nam dolaze na koncerte. Gle, naša publika je stalna i ista, nama dolazi stabilan, maltene isti broj ljudi na koncerte.“

Dozvoljava i neke slučajne prolaznike, zalutale na koncert, jer kako kaže, često nastupa zatvorenih očiju, pa ponekad ne vidi sve kako treba.

„Ali uglavnom su to skoro ista lica, vojska ljudi vrlo sličnog intelekta, koju vidiš i u Zagrebu i u Ljubljani i u Beogradu, pa čak i kada nastupamo vani. To su slični profili ljudi, vjerojatno čitaju slične knjige, gledaju iste filmove. Pošto veliki dio koncerta provedem pjevajući zatvorenih očiju, osjećaj koji tada dobijam je sličan, i da otvorim oči, predamnom je sve isto. Da se ta moja publika pitala, mi se vjerojatno ne bismo ni raspali.“

Osim na koncertima Urban & 4, publika je mogla da vidi Urbana i na koncertima njegovih prijatelja. U Hrvatskoj je odjeknula njegova saradnja sa Stjepanom Husarom (2Cellos), u Beogradu je bio gost na Džibonijevom koncertu. Možda je i to način da se upozna sa novom publikom, i na mapi potencijalne turneje „Samo u vašem domu“ ucrta još neku tačku-kuću-stan.

„Sviđaju mi se ti izleti. Sve su to stvari koje nastaju iz prijateljstva, nisu to neki veliki biznis poduhvati. Ali iskreno, mislim da ljudi koji mene vide na Džibonijevom koncertu, vide moj nastup kao jednu lijepu tačku. Ako i dođu na moj koncert, vide koliko smo mi različiti, pa i koliko je naša publika drugačija. Nije jednom da sam čuo da oni koji su tako došli na moj koncert ostanu zatečeni onim što vide i čuju. Gle, nisam ja blesav. Ne mislim da će, ako snimim album sa Stjepanom Husarom, sva publika koja sluša 2Cellos doći da sluša i mene. Mislim zapravo da se moja i njihova publika uopšte rijetko sreću na nekim trećim koncertima.“ Dok ne dođe da svira pod vašim krovom, Urban je nedavno iskoristio priliku da svira na jednom drugom krovu, i to krovu zagrebačkog Muzeja suvremene umjetnosti.

„Meni je tamo bilo odlično. Imali smo prije toga druženje sa Vlastom Delimar, hrvatskom konceptualnom umjetnicom, koja je živjela u muzeju tih dana u okviru svoje izložbe. Ona nam je bila i gošća na koncertu. Vidjeli smo i Šerbedžiju u publici, pa smo i njega pozvali da nam se pridruži. Ali čuj, neke stvari ne možeš planirati i uvijek je lijepo kad se dogode.“

Trend spajanja muzičara i muzeja mu je veoma drag jer slična dešavanja u inostranstvu prati već duže vreme.

„Taj trend nastupanja u muzejima su stvorili ljudi koji drže muzeje. Posljednjih decenija mijenja se umjetnost, sa njom i muzeji, pa više ne postoji potreba za praznim prostorom koji će da stoji tako prazan u centru grada, već se počelo raditi na nekim novim aktivnostima. Postoje kriterijumi, naravno, oko toga ko tu može nastupati. Volim nastupati na čudnim mjestima, što je čudnije, to veći izazov. Eto, ako nas pozove Muzej savremene umetnosti iz Beograda, mogli bismo da nastupamo i na krovu njihove zgrade.“

- Gospodine Urban, to za sada nije baš izvodljivo, s obzirom na to da je glavna zgrada MSU pod rekonstrukcijom već godinama.

- Zašto da ne? I tako bismo mogli da pošaljemo neku poruku i napravimo dobru foru. Onda bi to bio još veći izazov.