Oster, Karasik, Macukeli: Grad od stakla

Danas, kada je sve već napisano, kada su tehnike i kanoni izučeni, najveće pitanje za savremenog pisca je šta novo stvoriti? Borhes je to divno ilustrovao u Besmrtniku: „Bio sam Homer; uskoro ću biti Niko, kao Odisej; uskoro ću biti svi; biću mrtav.“ Biti niko i biti svi, biti zarobljen u tuđim i sopstvenom delu na krhotinama modernog grada, to je Grad od stakla.

U prvoj priči "Njujorške trilogije", Pol Oster sabrao je sve muke današnjeg spisateljstva. Postmodernista po opredeljenju, on je spojio visoku književnost sa popularnom, pa je pitanja imaginacije, identiteta i života u gradu zavio u kalup detektivske priče. Glavni junak je Danijel Kvin, čovek koji se može okarakterisati kao niko. Pošto je izgubio porodicu, prijatelje i posao, Kvin se bavi pisanjem krimi romana pod pseudonimom. Greškom, Kvin postaje junak detektivske priče i preuzima slučaj zaštite Pitera Stilmana od njegovog oca, koji ga je držao zatvorenog devet godina. Kvin prati putanju starijeg Stilmana i upada u mozaik reči, identiteta i značenja u prostoru modernog grada. Dosta konfuzan zaplet. U njega je Oster umetnuo egzistencijalistička pitanja, raslojio ličnost, književnost, reči i proces stvaranja. O "Gradu od stakla" govori se kao o metadetektivskom narativu – junak iza kvazimisterije zapravo rešava zagonetku sopstvenog bića kao tvorca priče.

U saradnji Pola Ostera sa američkim crtačem Polom Karasikom i piscem/crtačom Dejvidom Macukelijem "Grad od stakla" (prevod Miodrag Marković, izdavač Komiko) nastavio je život u grafičkom romanu. Remek-delo ove umetnosti.

Grafički roman i detektivska priča možda su najbolja kombinacija. Za razliku od stripa, grafički roman je duži, ima zaokruženu i složeniju priču, bavi se ozbiljnijim temama i koristi kompleksne tehnike u prikazivanju narativa. Osterova priča, na prvi pogled odgovara ovakvoj formi. Problem nastaje u tome kako prikazati onaj sloj literarnosti Osterovog dela koji se opire vizuelnom predstavljanju. Kombinujući klasičan crtež sa dokumentarnom građom, posterom, krokijem, biblijskim ilustracijama i iluminacijama, Karasik i Macukeli više nego originalno odgovorili su na ovaj zadatak. I ne samo da su odgovorili, oni su dokazali da se ovaj žanr ne razlikuje samo u pogledu forme već predstavlja novu umetnost.

Oster je za glavnog junaka uposlio pisca detektivskih romana koji se poistovećuje s drugim glavnim junakom, a to je Njujork. „Njujork je predstavljao neiscrpan prizor, lavirint beskrajnih koraka, i bez obzira na to koliko bi hodao, bez obzira na to što je dobro upoznao njegove kvartove i ulice, grad je u njemu uvek izazivao osećaj izgubljenosti. Izgubljenosti ne samo u gradu, nego isto tako i unutar sebe.“ Karasik je oslikao proces identifikacije Kvina i Njujorka, skoro da se može zamisliti kao na filmu. Prvi kadar grada vidi se s Kvinovog prozora. Montažom kadrova Njujork postaje lavirint koji se pretvara u jedinstveni otisak prsta ocrtan na Kvinovom prozoru. Isti taj grad ne pruža samo autentičan doživljaj, on je scenografija radnje, konfuzni mozaik u kojem su Osterovi junaci zarobljeni, polazište i utočište. Zato pogled na grad s prozora stoji pored slike porodice. Precrtana horizontalnim linijama, slika porodice u Kvinovom svetu bledi i nju zamenjuje upravo taj kavez ulica, Njujork, „najbeznadežnije i najviše degradiran od svih mesta. Slom je svuda okolo, haos je univerzalan. Slomljeni ljudi, slomljene stvari, izlomljene misli.“

U polomljenom ogledalu Njujorka, glavni junak sanja i vidi deformaciju sebe. „Kvin je davno prestao da sebe doživljava kao stvarnu osobu.“ Susret glavnog junaka sa stvarnošću odigrava se preko imaginarnih likova priča koje piše. Tuga i lepota spajaju se u kadru u kom ih on gleda kako delaju kao dete zarobljeno u kockama grada.

Raslojavanje identiteta sa sobom nosi umnožavanja perspektiva. Najdrastičnija promena je fragmentarni monolog zlostavljanog Pitera Stilmana. Slika prati mehanički govor i aludira na njegov poremećeni um. Poput halucinacije, montažom crteža Stilman se pretvara u mitskog Harona, čime se sugeriše da njegova duša luta između sveta živih i mrtvih. Tome doprinose i transformacija u mehaničku lutku, polomljeni predajnik i sl. „Svuda otkrivam nadu, čak i u mraku, a kad umrem, možda ću postati Bog.“ Na kraju njegovog govora tabla od devet kadrova pretvara se u sliku mraka sa rešetkama. Osterovi junaci ne samo da su zarobljeni u fikciji priče, već su i bukvalno zarobljeni u okvirima forme stripa. Kvin/Oster i Stilman/Stilman koketiraju sa svojim drugim ja, s druge strane kaveza, isto kao što priča upućuje na ono što se nalazi iza. „Koliko je samo slep onaj ko ne prozre kroz rešeto!“

Dinamika crteža i priče menja se u susretu sa starijim Stilmanom. Hipnotisanog hoda (postignuto vizuelnim poređenjem) stariji Stilman predstavlja modernog proroka. Njegov govor u filozofskim i filološkim zagonetkama prate kadrovi dokumentarne građe pomešane s biblijskim ilustracijama. On govori o čovekovom padu, oličenom u padu jezika. „Jezik je otrgnut od Boga.“ Posle izgnanstva iz raja, reči se odvajaju od predmeta i postaja samo oznaka lišena značenja. U vezi s teorijom o jeziku, Karasik i Macukeli interpretirali su i Stilmanovu viziju Njujorka kao savremenu Vavilonsku kulu. „Svet je u krhotinama.“ Fragmentarnost predmeta i jezika poistovećuju se, a glavni junak stoji na njihovim krhotinama i pokušava da rasute delove sastavi u jednu celinu. Iz ovog sloja dela vaskrsava Borhes: „Kada se približava kraj, iz sećanja nestaju slike; ostaju samo reči. Reči, ispremeštane i osakaćene reči, tuđe reči – bedna milostinja koju su mu dali sati i vekovi“

Osim biblijske podloge, Stilman teoriju pada jezika temelji i na modernoj bajci Luisa Kerola, "Alisa s one strane ogledala". "When I use a word," Humpty Dumpty said, in rather a scornful tone, "it means just what I choose it to mean—neither more nor less." Hampti Dampti simboliše celinu (reči) koja pada i nestaje. Oster je iskoristio i druge likove iz Kerolove priče, pa je sebe, odnosno Kvina, poistovetio s Alisom koja gleda s druge strane. Kada se Kvin ogleda, on tada prvi put vidi drugog sebe. „Nije bio zapanjen ni razočaran – samo opčinjen.“ On je pisac i glavni junak, on uporno viri s druge strane književnosti razbijajući jednu iluziju i stvarajući drugu. Kvin postaje besmrtnik u lavirintu živog grada, a književnost odnosno fikcija njegova su krila uz pomoć kojih će, poput mitskog Dedala, napustiti čudovišni lavirint.

"Grad od stakla" govori o granicama koje se večito prepliću: realnost i književnost, glavni junak i autor, haos i kosmos, Eros i Tanatos, raj i pakao. Te se krajnosti poput jo-joa večito prožimaju i kao u ogledalu se udvajaju. „Ja sam ti, ti si ja.“ Staklo predstavlja prozor u drugo ja, u drugu stranu književnosti, u ostale književnosti, u svet Luisa Kerola, Miltona, Džojsa, Džona Lenona, Borhesa, Tomasa Pinčona i Servantesa. Na stotinak stranica Karasik i Macukeli maestralno su ilustrovali ovu postmodernističku priču i dokazali da grafički roman nije samo vizuelni prikaz književnog narativa, već delo za sebe. Kada grad od stakla padne i razbije se, reči i prostor nestaju. Ostaje samo crna mrlja na papiru. „To je bilo sve što je tražio: da bude nigde.“