Lu Rid: Akt nestajanja

Jedna od lepših pesama Lu Rida iz njegove pozne faze nosi naziv „Vanishing Act“ i nalazi se na albumu „Raven“ iz 2003. godine. „How nice it is to disappear / Float into a mist / With a young lady on your arm / Looking for a kiss” glasi par stihova iz ove pesme.

Ima li normalne osobe u ovoj zemlji koja povremeno ne pomisli na nestajanje? S obzirom na decenije tokom kojih “tucam kamen” u ovoj nedođiji, ni moja malenkost nije izuzetak. Kad god sam želeo nestati negde daleko, sa mladom damom ili bez nje, slušao sam ovu pesmu iznova. Ova, ali i desetine drugih Ridovih pesama, mnogo puta u životu su moju tugu činile podnošljivijom, odnosno sreću još većom. Ono što je još važnije, kada je Lu Rid u pitanju, njegove pesme su na sličan način značile milionima drugih ljudi. I to isto rade i dan-danas, kada njihov autor nije sa nama… bar fizički.

Što se samog Lua tiče, on je juče upravo odradio svoj lični “vanishing act” - sa nekom mladom damom, ili bez nje, to ipak on najbolje zna. Jedan od najtalentovanijih muzičara koji su hodali našom planetom, preminuo je 27. oktobra u Njujorku. Imao je 71 godinu.

Verovatno i vrapci na grani znaju kako je 1964. počeo karijeru pod imenom Luis Rid, da je tri godine kasnije postao član jedne od najvažnijih i najuticajnih grupa u istoriji popularne muzike Velvet Underground, da bi 1972. otpočeo solo karijeru koja je trajala sve do njegove smrti. Kako je Lu u muzici proveo pola veka, snimio na desetine predivnih ploča, ne treba da čudi podatak da je internet danas preplavljen “poslednjim pozdravima” velikom majstoru…pa makar oni i bili u vidu pesme “Perfect Day” – koja je zaista savršena, mada poprilično neadekvatna za obeležavanje dana kada je umro njen autor. To nam samo govori da njega vole i oni koji slušaju Sonic Youth, Yo La Tengo i Glena Branku, ali i oni koji provode vreme uz muziku Darka Rundeka, Džibonija i Fila Kolinsa. Te suprotne polove mogu spojiti još samo Bob Dilan, Nil Jang, Brus Springstin i Leonard Koen. Imao sam tu sreću da odgledam dva Ridova koncerta. Jedan u Budimpešti 2000. godine i drugi 6 godina kasnije u Beogradu. Posebno mi je ostao u pamćenju ovaj iz Budimpešte. Pored činjenica da je na tom koncertu promovisao tada aktuelni, i meni neizmerno drag album “Ecstasy”, ostao sam potpuno fasciniran Ridovom pojavom iz koje je izbijao “tako se to radi” stav. Kada snimiš ploče kakve su prvi Velvet Underground album ili “Transformer”, onda imaš sva prava ovog sveta na taj stav. Generalno zazirem od ljudi koji te zagrle oko vrata i govore “sa’će čika da ti objasni”, ali od Lua se to očekivalo i pre nego što je koncert počeo. To je oduvek bio njegov zaštitni znak – čovek kog baš briga šta ko misli o njemu (u najbukvalnijem smislu tih reči) i jedan od najpoznatijih namćora u svetu rok muzike. I taj stav nikada nikome nije stajao bolje od njega. Tako da je jedno jedino “thank you” na kraju tog sjajnog koncerta iz 2000, bilo za jedno “thank you” više od onoga što sam očekivao od Ridovog obraćanja publici. “Tako se to radi” pomislih i ja u sebi, gledajući Lua kako “vadi đavola” iz svoje gitare.

Taj Luov srednji prst svemu i svakome se može učiniti pretencioznim onom ko ne poznaje njegovu diskografiju – i verovatno samo njemu i nikom više. Lu Rid je toliko puta išao ispred svog vremena: ploču koju je snimio sa Velvetima 1967. klinci i danas, bezmalo pola veka kasnije, skidaju, otkrivaju i ostaju fascinirani. Ploča “Metal Machine Music” je u vreme kada je objavljena proglašena “najgorim albumom svih vremena”, dok danas među poklonicima avangarde i elektronike važi za neku vrstu landmarka, a časopis “Wire” je proglasio najpotcenjenijom pločom svih vremena.

Koliko je Lu bio sinhronizovan sa svetom u kome živi, govori i njegovo poslednje obrađanje javnosti, kada je pre nekoliko meseci u jednom tekstu nahvalio novi album repera Kanje Vesta. Dok se Ridovi ispisnici najčešće groze takve vrste muzike, on je u Vestu prepoznao buntovnog sebe iz vremena šezdesetih, tj. klinca koji radi nešto novo i drugačije. I nije imao nikakvu frku da o tome napiše poduži tekst jer Lu Rid nikada nije imao problem sa talentom i hrabrošću. I kako onda nekome takvom da se zameri odsustvo bilo kakve intimizacije sa publikom? Uostalom, kome je do intimizacije sa muzičarem sa bine, taj sigurno nije išao na koncerte Lu Rida.

Iza njega su pesme koje govore o propalim ljubavima, o ženama koje muškarci zlostavljaju, o čistoj i neiskvarenoj ljubavi, o ljudima alavim na pare koji pokreću planetu i koji su ubili Džona Kenedija, o raznim drogama, o marginalcima svih vrsta, o nostalgiji za detinjstvom, o ljubavi prema rodnom gradu, o Endiju Vorholu…Šta god da je izabrao za temu, Lu je ostavljao iza sebe debeli lični pečat.

Taj lični pečat se najpre ogledao u specifičnom zvuku njegove gitare, bilo da ona zvuči čistije od najneiskvarenije dečje ljubavi, ili prljavije od masnog šešira klošara iz Bronksa. Kada na to dodate stihove koji su neretko prštali od cinizma i ironije, dobijete pakovanje koje sa ponosom može ući u muzičke udžbenike.

Da se ne lažemo, ovaj svet je bio tužnjikav i dok je Lu bio živ, a nakon što je upraznio “akt nestajanja”, čini se da je naša planeta još tužnija. Kiša ionako ne zna ništa drugo osim da pada, a vreme je nesposobno da radi bilo šta osim da drobi. Iako je to isto vreme možda i zdrobilo Lua fizički, njegov obiman rad sasvim sigurno neće prestati da oduševljava milione ljudi u milionima godinama koje su ispred nas. A to je jedino što se računa.

Laku noć Lu, bilo je divno poznavati te.