Jelena Lengold: U tri kod Kandinskog

Za poslednju zbirku priča Jelene Lengold, dobitnice Evropske nagrade za književnost, koleginica mi je rekla: „Nikad bolja“. Toliko se pozitivnih komentara o spisateljskom daru Jelene Lengold u poslednje vreme može čuti da čitalac, koji se prvi put susreće s njenim delom, verovatno očekuje da ga zapljusne talas stilskog savršenstva i neverovatnih obrta. A onda dobije nešto mnogo jednostavnije.

Zbirka U tri kod Kandinskog u sebi sadrži osamnaest priča koje se bave problemima ljubavi i smrti iz perspektive naizgled svakodnevnog života. Jelena Lengold predstavlja ljubav kao razlog postojanja, a njen nestanak, bilo da je reč o ljubavi prema drugom ili o ljubavi prema sebi, postaje vesnik smrti. Opšte teme iz svakodnevnog života, spisateljica pretače u literarno tkivo i na taj način, daje večnost onom što je naizgled bilo prolazno. Ona pažljivo bira detalje, povezuje ih i osvetljava tako da ono što je u realnosti podređeno u strukturi pripovedanja postaje vodeće. Fuzija između malog i velikog, između Erosa i Tanatosa postaje strašna i lepa, ostavljajući svaki prostor okolo nedorečenim. „Kako god okreneš, ispada da ono što ti je najvažnije ne možeš nikome da ispričaš. Čak ni sebi.“

Ono što je najveća vrednost zbirke U tri kod Kandinskog nije tema kao takva, već stilska tehnika pomoću koje su opšte stvari postale posebne. To je taj lirski zanos koji preovladava u emocijama, atmosfera iz pesme Elle Fitzgerald „Ev'ry Time We Say Goodbye“, način na koji sreća na momente zablista i onda se opet ugasi. Od ovih osamnaest priča, svaka je lepa na svoj način, ali mi se čini da je Jelena Lengold svoj umetnički potencijal najviše pokazala u pričama „U tri kod Kandinskog“, „Umerenost“, „Četvrti razlog“ i „Mravinjak“.

Priča „U tri kod Kandinskog“ u sebi nosi glavne probleme zbirke, a u naslovu koketira sa stvaralaštvom Vasilija Kandinskog. „Sećam se da me je crtanje i kasnije slikanje izdiglo iz realnosti“. Kompozicija slike ispred koje glavni likovi priče stoje sugeriše na jednu od glavnih motiva zbirke – kretanje. „Kretanje je naizgled nevidljivo, red se, reklo bi se, ne pomera, ali istovremeno, bilo mi je više nego jasno da ta kolona stalno ide napred. Ali oni se kreću, tu nije bilo dileme, i pre ili kasnije svi stižemo na tu desnu stranu iza koje ne znamo šta je.“

Kretanje na slici jeste približavanje smrti, ali i, po rečima Kandinskog, dosezanje ideje uz pomoć umetnosti. Druga vrsta kretanja u priči odnosi se na fizičko pomeranje. Glavni junak prvo beži iz svog grada (države) sa ciljem da pronađe ili izgubi sebe. Potreba da se boravi negde drugde, potiče od osećaja tuđeg pogleda, hoda po utabanoj stazi sa koje te neko prati i razmatra. Fizičko pomeranje kasnije u priči postaje svedeno na šetnju po muzeju, odnosno kruženje oko iste stvari, oko slike Kandinskog. Poslednja manifestacija kretanja odigrava se u vremenu. „Moje danas skoro i da ne postoji. Uvek je mnogo više postojalo ono juče. Sve se već desilo.“ U skoro svim pričama uspostavlja se uzročno-posledični odnos između onog što je bilo nekad i onog što se odvija sad. Svi junaci opiru se vremenu, bore se sa njim ili mu se klanjaju. Tom stanovištu suprotstavlja se pojedinačno vreme, trenutak u kom može da stoji čitava večnost. Ovi trenuci sjaje kao iskre u tami onog što je bilo juče i čine suštinu ove zbirke. Svaki ovakav tren nosi nagoveštaj sreće bilo da je reč o ljubavnom zanosu ili o božanskoj viziji raja. „Postoji verovatno u svačijem životu takav trenutak. Prepoznamo ga još pre nego što se desi. Dok se dešava, s ponešto užasa u sebi shvatamo da upravo proživljavamo najdragocenije sekunde svog života. I kada prođe znamo da ćemo do kraja samo čekati da se ono osećanje ponovi, ali, naravno, neće se ponoviti, nikada.“

Lengoldova se u pričama bavi likovima sa kojima se susrećemo svaki dan, a da ne poznajemo dubine njihovog unutrašnjeg života. Ti su likovi suncokreti iz priče „Umerenost“. Spisateljica je uspela da nas stavi u centar njihovih sudbina, tako da oni osećaju naš i mi njihov pogled: „Izgledalo mi je kao da me tu, na tom polju, gleda hiljade lica, samo naizgled sličnih. Svaka se latica lelujala u sopstvenom snu o nepodeljenom svetu“. Stajati ispred jedne slike Van Gogovih Suncokreta znači uneti toplinu, žutu boju u svoj sivi život. Kada naiđete na sledeću sliku u kojoj su nekada predivni, jarko žuti suncokreti počeli da venu, vi se suočite sa strahom od smrti. Junaci priče „Umerenost“ smešteni su u smiraj dana i poistovećujući ljubav i život sa suncokretima, posmatraju ih kako se sa visine tužno poginju ka zemlji. Lica suncokreta koja ne prepoznajemo u gomili, sada nam se pokazuju kao mikrosvet, kao san i tuga i mi postajemo svesni da, zajedno sa njima, stojimo usamljeni čekajući sunce da se pojavi.

Platon u Državi, kroz Sokratova usta, tera Glaukona da zamišlja pećinu sa jednim jedinim svetlosnim otvorom i u njoj okovane ljude, koji mogu da gledaju samo napred i da vide jedino svoju senku i senku drugih ljudi. Kada bi se ljudi oslobodili okova i pogledali u svetlost, zabolele bi ih oči i morali bi da vrate pogled ka senkama. Priča „Četvrti razlog“ govori upravo o tome – o mogućstvu da se pogleda u svetlost – u ideju i istinu – nasuprot senkama kao lažnoj stvarnosti. Priča funckioniše na dve ravni: jedna je kretanje ka ideji, druga je njeno razumevanje. U prvoj ravni susrećemo se sa najlepšom slikom u celoj zbirci – hodom po oblacima na vrhu Himalaja. „Bio je to miris čistoće, miris ljudskog odsustva, miris ničega. Ovde nikada nije kanula nijedna kap ljudske krvi. Niko ovde nikad nije umro.“ Devojka koja je dobila ime po vrhu Himalaja, Nandora Devi, odlazi na to mesto sa svešću da sa njega neće sići živa.Rođena u ideji o rajskom mestu gde se ništa loše ne može desiti, ona se identifikuje sa visinama i odlazi da ispuni svoju sudbinu i stapa se sa oblacima. Poput mitske Semele koju je pogled u sjaj vrhovnog boga Zevsa spalio, tako se i Nanda pretvara u prah u susretu sa idejom Dobrog. Ona se upinje ka svetlu i izlazi iz pećine, zauvek. Za razliku od Nande, ostali junaci priče su oni koji mogu da vide samo senke. Oni se trude da razumeju i opravdaju, ali za njih podvig Nande Devi ostaje samo mit o kom se povremeno razmišlja.

Možda će „zbirka ljubavnih priča“ nekome zvučati kao kliše a možda je upravo to večna tema koja mori sve ljude, jer je „najopštije stvari najteže definisati.“ U tri kod Kandinskog bavi se naizgled običnim životnim pričama i zato je ova zbirka nije „nikad bolja“, ona je u svojoj jednostavnosti uzvišena. Jelena Lengold slika likove u večitom begu od smrti i patnje i njihov put koji vodi u drugi grad, u halucinaciju, u histeriju, u san da će jednog dana kao Nanda Devi dosegnuti vrhove Himalaja.