David Bowie: "The Next Day"

Živimo u vreme kada je in objaviti neku bombastičnu informaciju i to bez obzira koliko ona korespondira sa istinom. Tako je u poslednjih dvadesetak godina “milion” bendova najavljivalo odlazak u penziju, a kako je vreme odmicalo ispostavljalo se da je otprilike svaka druga od tih najava bila samo marketinški trik. Kada je Dejvid Bouvi (David Bowie) 2004. doživeo srčani udar nakon kog je obznanio da će se povući iz muzike na neko vreme, mnogi su pomislili da je i on jedan od mnogih koji to pričaju zarad publiciteta. Uostalom, ona priča o pastiru, vuku i ovcama postala je svakodnevna metafora licemernog sveta u kome živimo.

S obzirom da je Bouvi stvarno nestao iz javnog života od tada, ispostavilo se da je ovog puta vuk zaista došao po svoje. Poslednji studijski album “Reality” objavio je 2003. godine, druga dekada 21. veka je uveliko počela, a na vidiku nigde novog izdanja od Bouvija. Isti oni koji dozivaju vuka just for fun ispredali su priče kako je on teško bolestan, a neki kako je i umro – uostalom, kako drugačije prodati novine? Čak su u međuvremenu i Flaming Lips snimili pesmu “Is David Bowie Dying?”, ismevajući na svoj način sve one/ove medijske krvopije željne senzacije (čitaj smrti, krvi, seksa i skandala).

Istina je bila da je Bouvi živeo jedan sasvim miran život običnog smrtnika. Slušao je novu muziku, oduševljavao se albumima koje su snimali Arcade Fire i Tortoise, provodio vreme sa porodicom, a nesrećni paparaci nisu uspevali uslikati nijedan skandalozniji kadar od onog kako se Bouvi vraća sa pijace sa kesom salate, novim brojem “Uncut” magazina pod miškom i u najboljem slučaju pokazanim srednjim prstom tom istom paparacu. Obrni-okreni, kakva god vest (ili da budem još precizniji - “vest”) da se pojavila u vezi Dejvida Bouvija, nije sugerisala njegov muzički povratak.

Tako beše sve do početka 2013. godine, tačnije do 8. januara. Naime, tog dana, na svoj 66. rođendan, Dejvid Bouvi je objavio svoj novi singl, prvi nakon skoro jedne decenije, pesmu “Where Are We Now?”. Ljubitelji njegove muzike tog dana su slavili, a ništa manje nisu bili srećni ni malopre pomenuti mediji jer su najzad imali vest koja prodaje novine, a svoju kreativnost su konačno mogli da usmere na novi skandal Lindzi Lohan.

Informacija koja je pratila taj prvi singl bila je melem na dušu svih onih koji su bili gladni nove Djukove muzike. Tada smo saznali da je njegov novi album već snimljen, da će se zvati “The Next Day”, da će biti objavljen početkom marta, a da je producent Toni Viskonti, čovek koji je producirao njegove najlepše ploče u karijeri. Sudeći po svemu tome, odnosno po lepoti tog prvog singla, očekivanja od prve Bouvijeve ploče nakon 10 godina čekanja, bila su velika.

Iako je Viskonti izrazio čuđenje zašto je Bouvi izabrao baš “Where Are We Now?” kao prvi singl aludirajući na njen spori tempo, što se tiče potpisnika ovih redova, izbor nije mogao biti bolji. Reč je o pesmi koja na zanimljiv način upoređuje savremeni Berlin sa onim iz vremena pada zida, a kako je Bovie svoje najkreativnije dane proveo baš u ovom gradu, čini se da nema pozvanije osobe da priča o toj temi. Ukoliko tražimo dubinu u ovoj kompoziciji, mogli bismo je doživeti i kao metaforu celog sveta nekada i sada, mada bez nekog konkretnog zaključka. Melanholični zvuk klavijatura, Bouvijev glas koji asocira na spori hod umornih nogu po kišnim berlinskim ulicama, stihovi “As long there’s sun / as long as there’s rain / as long as there’s fire / as long as there me / as long as there you” , kao i činjenica da je Bouvi rešio da se baš sa ovom pesmom oglasi prvi put nakon decenije ćutanja, sugerišu nam da je ovo njegovo umetničko viđenje umorne (a da se ne lažemo) i sjebane planete na kojoj živimo. Nepatvorena umetnost u 4 minuta. U drugom singlu “The Stars (Are Out Tonight)” već čujemo onog prepoznatljivog up-tempo-rok Bouvija uz čiju muziku je ponovo moguće mrdati kukovima, premda je po kvalitetu ipak par stepenika ispod prvog singla. Koliko je “The Next Day” ambiciozan album , govori i visokobudžetni spot za ovu pesmu u kome se pored njega pojavljuju Tilda Svinton i Andrej Pejić, a sve to u režiji žene koja je radila spotove za Keti Peri, Džastina Timberlejka, Kristine Agilere, između desetine drugih.

U naslovnoj, ujedno i pesmi koja otvara album čujemo električnu gitaru koja bi komotno mogla pripadati Dejvidovom berlinskom ratnom drugu Lu Ridu, dok “Dirty Boys” sa onim opičenim saksofonom Stiva Elisona zvuči kao neki krosover između bendova Morphine, Lounge Lizards i klasičnog hard rok Dejvida Bouvija.

Ako kvalitet pesme određujemo po onome koliko će nam dugo melodija ostati u glavi, onda je jedna od najlepših na albumu svakako “Valentine’s Day”. Pevljiva ša-la-la melodija, zarazni gitarski rif odsviran skoro u “Heroes” stilu, kao i poetičan naslov sugerišu pesmu koja bi mogla imati veze sa romantikom, no stihovi govore o nečem sasvim drugom. Pesma govori o tinejdžeru koji je uzeo oružje u ruke i rešio da se obračuna sa celom školom baš na Dan zaljubljenih. Znajući za slične događaje iz nedavne američke prošlosti, kao i poentu tog “cvećarskog” praznika, kritiku koja “vrišti” ne vidi samo slep.

“Boss of Me” muzički koketira sa džezom, dok se u refrenu Bouvi (ironično ili ne) pita “Who'd have ever thought of it / Who'd have ever dreamed / That a small town girl like you / Would be the boss of me”, a orkestrirana i pomalo pompezna “You Feel So Lonely You Could Die” nas u njegovom stilu vraća u (njegove) sedamdesete.

Ruku na srce, ne možemo reći da na ovoj ploči sve baš funkcioniše savršeno, od prve do poslednje pesme. Tako bi “The Next Day” verovatno zvučao još bolje bez arhaične “(You Will) Set the World On Fire“ ili smotanog spoja modernog i tradicionalnog u “How Does the Grass Grow”. Umesto da se osloni na sopstvenu zastavštinu, jer u kada je glem rok u pitanju Bouvi teško da ima konkurenciju, taj žanr u “I’d Rather Be High” više ima veze sa Suede/Muse zvukom nego sa samim Bouvijem, što pesmu čini pomalo grotesknom.

Na ovoj ploči je svirala gotovo ista ekipa muzičara koja je snimila poslednji Bouvijev album “Reality”, no za razliku od tog izdanja, “The Next Day” mnogo bolje funkcioniše kao celina. Mnogo je kompaktniji.

Reći da je ovo najbolji album koji je Bouvi snimio u karijeri, naravno da bi bila notorna glupost. Međutim, ako se složimo oko toga da je njegova poslednja baš, baš velika ploča “Scary Monsters” iz 1980, i oko činjenice je da između nje i ovog albuma nije bilo mnogo antologijskih izdanja, komotno možemo zaključiti da je “The Next Day” jedan od dva najlepša Bouvijeva albuma koja je snimio u poslednjih tridesetak godina (iako to možda više govori o njegovoj karijeri od 1980. do danas, nego ovoj ploči). Koja je druga, upišite sami.

Ono što je možda najvažnije od svega, to je da je Dejvid Bouvi ponovo među nama i da je, sudeći po ovom izdanju, očigledno daleko od rđe. Kako su se nedavno pojavili napisi da bi nas u nekoj doglednoj budućnosti mogao obradovati sa još nekim albumom, možda bismo “The Next Day” mogli razumeti i kao zagrevanje. Bez obzira da li je informacija o njegovom predstojećem novom albumu vest ili “vest”, “The Next Day” je više nego dovoljno dobar i kvalitetan da komotno može sa ponosom stajati pored bilo kog drugog Bouvijevog albuma iz prošlosti.