Na putu: Film ili knjiga?

Tačno 55 godina od objavljivanja (6 godina pre toga napisana prva verzija) bit klasika, Keruakovog romana Na putu, reditelji Volter Sejls i producentske kompanije MK2 i American Zoetrope na čelu sa F.F.Kopolom odlučili su da ovom romanu udahnu život na platnu. Nije slučajnost da se filmska adaptacija ovog romana pojavila u eri hipsterizma, kada se imitira stil života bitnika i hipika, ali bez ideološkog i društvenog utemeljenja, već mode radi. Birajući epizode iz romana tako da one koketiraju sa strujama i prilikama XXI veka, reditelj i scenarista ponudili su jedno osrednje ostvarenje od kojeg, oni koji poznaju i vole Keruaka, dobiju ospice pre nego uživaju.

Zajedno sa Berliozom i Ginzbergovim Urlikom koji je odjeknuo Amerikom i Evropom pedesetih, Keruak predstavlja pionira kontrakulture, budeći američko društvo i usmeravajući američku književnost ka „filozofiji puta“. Njegovi junaci i životne okolnosti sa kojima se susreću osnov su za opustošeni svet Makartijevog Puta, nastalog 50 godina kasnije. Keruakov roman, napisan 1951. godine komunicira sa prilikama u svetu, konkretno sa Drugim svetskim ratom i društvenom klimom koja se posle njega rađa, pruža opis stanja u društvu posle pustoši rata, daje likove koji u svemu tome pokušavaju da nađu smisao života.

Za razliku od knjige, film se dosta površno bavi temama izgubljenog sveta, društva i junaka i nastoji da prikaže radije simpatične dogodovštine dva mladiće koji putuju, a ne izgubljene ljude. U filmu likovi odlaze na put zato što je to moderno i zato što ih zanima šta sve krije Amerika, a sve to zaodenuto je motivacijom glavnog junaka, Sal Paradajza, da napiše knjigu, dok u Keruakovom romanu oni putuju zato što tragaju za svojim izgubljenim očevima i braćom, za svojom otadžbinom i tradicijom i konačno zato što tragaju za sobom. Sejlsova verzija Na putu sramno pokazuje glavne junake kao moderne „hipstere“, simpatične mladiće, idole tinejdžerki, a ne kao idole generacija, genije modernosti, fizički i duhovno izgubljene u prostranstvu koje se pred njima otvara.

Ne samo što je ideja Keruakovog romana blesnula, nego i forma koju nudi, od prvobitnog svitka bez interpunkcije i pasusa, tako da roman grafički odgovara slici puta, predstavljala inovaciju na polju književnosti. Na putu je svojevrsna odiseja po putevima Amerike i književnosti data kao simbolična slika puta po sopstvenoj unutrašnjosti – mislima, emocijama i znanju. Keruak nas void kroz pomeren um svojih likova uz pomoć unutrašnjeg monologa, fragmentarne i zbunjujuće rečenice. Zakoni filma umnogome različiti od zakona književnosti zahtevaju drugačije tehnike prikazivanja sadržaja i vođenje priče. Otuda je, kada je o adaptaciji književnosti reč, pogrešno držati se knjige i slepo prenositi književne tehnike na film.

Na putu Voltera Sejlsa sadrži unutrašnji monolog i perspektivu glavnog junaka, Sal Paradajza, pa nas kroz priču vodi njegov narator koji se čuje iz off-a. Kao što jedan od najvećih scenarista današnjice, Čarli Kaufman kroz svoje likove progovara, „Neka vam Bog pomogne ako koristite glas iz off-a“, tako je potpuno pogrešno da film koji se bazira na experimentalnom književnom delu koristi istrošenu filmsku tehniku kao što je naratorski glas. Ono što je Keruaka privlačilo, „način na koji svest zaista provaljuje sve što se događa“ gubi se u viđenoj formi, ne ostavljajući nam razlog da ovaj film ne izbrišemo iz pamćenja odmah nakon gledanja.

Glumci koji tumače glavne junake, ni emotivno ni fizički ne odgovaraju stvarnim likovima na kojima se roman bazira. Oni su pre simpatični dečačići, ne oštri i očajni ljudi bez ikakve budućnosti u svetu koji im se nudi. Sal Paradajz kao oličenje nihilizma sudara se sa vitalističkom energijom Dina Morijartija. Suprotstavljenih filozofija, veza koja se stvara između njih dvojice postaje nosilac filma na uštrb samog puta koji je zapravo glavni junak romana. Takođe se gubi apokaliptična atmosfera koja vlada romanom. To je ona atmosfera koju je i Ginzberg urezao u svoju poeziju i koja obeležava kompletnu bit književnost i stil života. Film je zapostavio da nam prikaže drugačiju sliku Amerike, izgubljenih svetova, nedostatka autentičnosti, uspavane svesti gde jedini budni postaju naši likovi i njihovi mrtvi i izgubljeni očevi. Budni su dakle ludaci, narkomani, pijanice i skitnice, oni koji se ne uklapaju u društvo, ne zato što ne mogu, već zato što ono nema šta da im ponudi. Međutim, ono što je reditelj sjajno uspeo da uhvati jeste emotivna fuzija koja se između likova javlja. Homoseksualna veza između Karla i Dina održana je u granici naslućivanja, ali ta seksualna želja isijava iz njihovih očiju i pokreta tela isto onako kako ih glavni junak, Sal doživljava. Emotivna neispunjenost koja tera Dina da upada iz jedne veze u drugu, njegova težnja za dodirom koja će svoju kuliminaciju doživeti u jeftinom motelu odlično je oslikana u filmu iz Salove perspektive. Mnoštvo subjektivaca iz Salovog ugla daju nam mogućnost da kao gledaoci zavirimo u Dinovu dušu i postanemo svesni praznine koja iz njega zjapi.

Ako zanemarima labavu strukturu, ono što je glavni nedostatak filma jesu slike opustošene zemlje, društva, svega onog što likovi posmatraju sa asfaltiranog puta. Din, Sal, Karl, svi oni se u njima gube, privučeni silom puta poput magneta ne bi li tako osetili život i njegovu snagu. Knjiga počinje i završava se likom Din Moriatrija. U sredini stoji put, opasan i pust kao njegova duša. „N.K., - tajni heroj ovih pesama, jebač i Adonis iz Denvera“, u filmu postaje još jedan šmeker koga ćemo brzo zaboraviti zajedno sa filmom, ali će zato njegov prototip živeti u književnosti bitnika koja kao oblak i dalje bdi nad nama.

Na repertoar srpskih bioskopa film "Na putu" dolazi od 21. marta.