Aleksandar Gatalica - "Veliki rat"

Tradicija NIN-ove nagrade koja postoji već 58 godina, bila je osporavana mnogo puta, a naročito poslednje dve decenije. Mnogi ljudi iz sveta književnosti, ali i oni koji sa njom nemaju veze, smatraju da je autoritet ove institucije oslabio, da se nagrada ne dodeljuje za zasluženo delo, već autoru koji je nekad nešto dobro uradio. Svakako je poznato da su mnogi veliki romani ostali nenagrađeni, pa žiri, valjda zbog griže savesti, dodeljuje nagradu njihovim autorima za sledeće, znatno slabije delo ili, uopšteno gledajući, za književni rad. Ove godine žiri se izjasnio da je književna produkcija bila slabija u odnosu na prethodnu, pa otuda i kvalitet romana koji su se takmičili. S obzirom na to šta je kriterijum da se uđe u širi izbor, književna scena je ponudila mnoštvo "treš" književnosti koja je bacila u senku desetine odličnih romana. Međutim, uži izbor opravdao je instituciju NIN-ove nagrade.

Ovogodišnji dobitnik, Veliki rat, Aleksandra Gatalice govori o Prvom svetskom ratu, ispripovedanom iz perspektive malih ljudi, čije se priče asocijativno smenjuju. Ova tema, velika sama po sebi, postaje glavni junak romana, stvara od sebe mit, čime Gatalica integriše najbolje elemente iz književnosti XX veka. Prvi svetski rat predstavljao je u književnosti modernizma pojavu koja ju je obeležila, ne zbog svog opsega koliko zbog promena na socijalnom i tehničkom planu u svetu. Sa druge strane, kombinacija istorijske i imaginarne građe, okretanje malom čoveku u mitskom prostoru i ironijski pristup prošlosti odgovara savremenoj poetici.

Roman je "iscepan" na pet delova, odnosno na pet godina rata. Tih pet delova podeljeni su na brojne paralelne radnje koje prate likove i njihov doživljaj situacije. Veliki rat (izdavač Mono i Manjana) ne poseduje radnju u klasičnom smislu već je sačinjen od niza sitnih priča koje, istina, sadrže zaplet, izgrađene karaktere, dijaloge i rasplet, ali su oni svedeni i u funkciji su sažetog pripovedanja. Gatalica stalno skače s jedne strane sveta na drugu, ne preza da jednog lika ubije i onda drugog stvori. Po mehanizmu samog rata, pisac ne dozvoljava nikom da bude glavni nosilac radnje. Njegov roman baca i guši likove isto kao što epidemija samog rata ne bira, već uzima ljude bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Otuda se roman može shvatiti kao dugačak prikaz stanja duha na prelazu iz jedne u drugu epohu, a montažom različitih kratkih narativa, čitaočeva pažnja se iznova budi i stvara se osećaj da rat suvereno vlada.

Foto: Tanjug

Prateći modernističku poetiku, Gatalica ne oslikava snažne vojnike, heroje bojnog polja. Ovde nema velikih ljudi, već su svi isti, od vojskovođa do klasičnih pikarskih junaka. Od samog početka romana kada rat počinje na stolu patologa, gde između običnog čoveka i princa ne postoji razlika, pisac ogoljava svoje likove dok ne postanu samo tela i duh. Njegovi junaci prkose sudbini komičnim, čak apsurdnim situacijama, koje su svojstvene srpskom duhu i domaćoj književno-umetničkoj tradiciji.

Za XX vek koji je obeležila industrijalizacija, stvaranje potrošačkog društva, informacija, marketing, Prvi svetski rat bio je korak napred ka stvaranju ili pak opadanju vodećih sila u Evropi. Svi ovi elementi dobili su svoje mesto u romanu, ali kao nuspojave a ne epicentar dešavanja. Ono što je drugačije od ostalih romana sa „ratnom temom“ jeste to, da rata ovde skoro da nema: nema detaljnih opisa bitaka, stanja na frontovima; pisac opisuje front kroz lik umetnika, operskog pevača i njegove pesme ili vojnika koji se igraju komedije del arte u rovu. Veliki rat nije dat kao objektivno ispripovedano štivo kako se zaista nešto dogodilo, Gatalicu ne zanima opšta, već lična, pojedinačna istorija čoveka. Rat postaje okruženje koje pomaže da se ispita i prikaže istinska ljudska sudbina. U svemu tome ironija piščeve rečenice i komika isijavaju kao suštinski, vitalistički princip ljudske prirode.

Veliki rat vraća se starim temama, ali i staroj komediografskoj tradiciji koju smo na žalost napustili i nikako da joj se vratimo. Otuda je pogrešno reći da ovaj roman nije dobar. Možda je u izboru za NIN-ovu nagradu bilo i kvalitetnijih romana? Ono što ovaj roman nudi novo jeste sagledavanje najvećeg događaja XX veka kroz oneobičene, apsurdne, čak pozitivne situacije i likove. Viđenje najnovijih aviona budućnosti u romanu sugeriše stvaranje novog sveta, nove tehnologije koja će baciti u senku stari. Možda će se to desiti i u našoj književnosti, ako budemo uspeli sami sebe da pobedimo?