Spomen ploča Rašku Dimitrijeviću

Petković je istakao da je Dimitrijević bio "jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio i ostao simbol najlepšeg, najpozitivnijeg dela Beograda, izvrsni pijanista, ljubitelj Betovena, a pre svega najbolji poznavalac i ljubitelj književnosti i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu".

"Njegova izuzetna ličnost privlačila je decenijama ne samo studente književnosti, već i studente sa svih beogradskih fakulteta koji su sa zanimanjem odlazili na Dimitrijevićeva predavanja i slušali njegove uvek brižljivo pripremane besede o Molijeru, Rilkeu, Betovenu, Mikelanđelu, Geteu", primetio je on.

Petković je ocenio da je Dimitrijević po svom delu i aktivnostima "jedinstvena ličnost u našoj sredini, autor koji je ostavio veliki broj dragocenih prevoda, pre svega francuskog jezika, što ne čudi, jer je gajio veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina".

Ministar je podsetio da je Dimitrijević počeo da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti beogradskog Filološkog fakulteta došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre.

"Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim profesora koji su dali trajan doprinos razvitku naše nauke, kulture i umetnosti: Radoslav Joksimović, Vladeta Košutić, Milan Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Bilo je to vreme kada su studirali Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, a Katedru za opštu književnost posetili su Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr", rekao je Petković.

"Ploča koju danas otkrivamo mala je čast koju odajemo velikom čoveku koji je svojim radom trajno zadužio našu nauku i umetnost", dodao je ministar.

Književnik i upravnik Biblioteke Matice srpske Miro Vuksanović rekao je da su studenti Dimitrijevića "satima slušali, gotovo u zanosu, a potom bili u još jednom čudu - sve što su čuli bilo im je toliko lepo da se nisu usuđivali ni reč da ponove, da ne bi kvarili, da ne bi pokazali da su došli da uče činjenice, da bi sačuvali uživanje u besedništvu".

"Raško je bio velika opozicija drugim profesorima. Dok su se oni, većina, gubili - sa žilama po vratu - u čitanjima svojih predavanja, on je sa istog mesta govorio kao glumac koji je i napisao i režirao svoju ulogu. Uporno je nudio usmenu reč. Kao svoj produžetak i sve radio da bude poseban. Drukčije je govorio, držao cigaretu, koračao i razgovarao sa studentima, drukčije je pisao dnevnik, pisma i ostalo, drukčije presretao goste, kazivao o prirodi, o muzici, o svemu...", primetio je Vukasanović.

On je ispričao da je Dimitrijević rano počeo s klavirom, isticao kako je, u samoći, s muzikom bio srećan, ali nije postao pijanista.

"Krenuo je da studira medicinu pa odustao, da stekne naučno zvanje, ali ga ni to nije zanimalo.

Pisao je pesme, pa kritike, pa eseje, napisao dve knjige proze, ali je sve to žrtvovao za jedan cilj - da bude reč koja živi", naglasio je Vuksanović.

Na otkrivanju spomen ploče prisutne je pozdravila i članica Gradskog veća Opštine Stari Grad Dragana Tepšić, dok je glumac Ljubivoje Tadić čitao odlomke iz Dimitrijevićevih dela.

Ovo je 24. spomen ploča koja je postavljena u saradnji Ministarstva kulture, "Večernjih novosti" i lokalnih samouprava, sa ciljem da se obeleže objekti u kojima su rođeni, boravili ili delovali znameniti pisci.