SZ: Nikola Polić i srpsko-albanski zid

Nikola Polić, koji je sa 17 godina snimio film o seksualnim radnicama pod nazivom „Nevidljive“, na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona predstaviće svoj drugi film „Zid“.

„Zid“ je dokumentarni film koji govori o jednoj školi na Kosovu i Metohiji u kojoj uče srpska i albanska deca, ali razdvojena zidom. Taj zid, kako se ubrzo uviđa, nije samo fizički prisutan u toj osnovnoj školi, već postaje metafora odnosa dva naroda, nevidljiva granica koja se ne prelazi, ni u školi, ni na nekom drugom mestu.

Film je snimljen u okviru Dokufest kampa i biće prikazan u utorak, 6. novembra u 17h sa filmovima „Čija je ovo zastava“ (Baris Karamuco) i „Priština-Beograd“ Srđana Slavkovića. ,,Zid" će biti prikazan i na Pravo ljudski festivalu u Sarajevu 11. novembra u 22h.

O snimanju filma „Zid“, impresijama i razočaranjima, kao i o svom prvom i nagrađenom filmu koji je snimio kao polaznik kampa Slobodna zona junior, za B92 govori Nikola Polić.

Postoje li neki lični razlozi zbog kojih si se odlučio za ovu priču o srpsko-albanskoj školi?
Bio sam još pre tri godine u jednom internacionalnom kampu gde su, između ostalih, bila i albanska deca. Ja sam tamo otišao kao neko ko voli da se druži, ali od početka je odnos između nas i njih bio zategnut jer se jako vodilo računa o tome da jedni drugima ne kažemo nešto što nije primereno. To je bilo druženje „pod budnim okom“. Radili smo čak i neki mini film zajedno i svi su imali neku ideju kako bi to trebalo da izgleda. Na kraju su svi popustili i prihvatili sve, nije bilo istinske komunikacije, već samo strah da ne dođe do neke rasprave koja bi možda odvela u pogrešnom smeru.

Tada sam još počeo da se pitam kakav je odnos tih ljudi tamo, u sredinama gde albanska i srpska deca žive zajedno. Kada sam pronašao to selo sa podeljenom školom, nije me preterano začudilo ono što sam video.

Otkud u stvari taj zid?
Taj zid je iznenada postavljen 1990. godine u toku školske pauze. Sagradili su ga Srbi i od tada između dveju strana više nema nikakve komunikacije. Jedan profesor koji je predavao u srpskom i albanskom delu, prešao je u albanski i više nema kontakta sa srpskim delom škole. Kada je zid postavljen, bar kako su mi objasnili, to nije toliko uticalo na decu, koliko na profesore i roditelje. Voljom ljudi u tom selu sagrađena je još jedna učionica za albansku decu sa druge strane zida. U filmu se može videti da je taj zid potpuno nevidljiv, da se posle mnogo godina stopio sa tom sredinom.

Šta taj zid znači?
„Zid“ je priča o školi u kojoj albanska i srpska deca žive razdvojene i paralelne živote. Oni imaju odvojene ulaze u školu i odvojene odmore. U trenutku kada u filmu učiteljica drži čas i srpskoj deci govori o prijateljstvu, albanska deca se igraju u dvorištu na velikom odmoru. Jedan čovek mi je na prezentaciji filma rekao da se čini da su srpska i albanska deca snimana u odvojeno vreme jer u celom filmu nema nikakve interakcije. Međutim, to je jednostavno tako. To su dva odvojena sveta.

Kako se nastavnici u školi nose sa tim?
Zanimljivo je bilo kada sam pitao učiteljicu u toj školi da li imaju vode i kakvi su uslovi. Ona se libila da mi odgovori i upućivala me na tehničko osoblje. Čini mi se da oni žive u nekom strahu, da se plaše da svaka tema koju pokrenu može biti politizirana.

Kako deca doživljavaju tu podelu?
Ima jedna konfuzna, ali veoma interesantna rečenica albanske devojčice da im je obećano da će 2012. godine dobiti novu školu, a da će stara ostati Srbima. Međutim, onda je dodala da će se i Srbi useliti u novu školu s tim što će zauzeti prizemlje, a Albanci sprat. Oni kao da ne mogu jedni bez drugih. Našli su se u tom vakuumu, u selu koje funkcioniše kako funkcioniše i kao da postoji neki šešir koji se prebacuje preko tog zida kako bi oni nekako opstali zajedno. Pomalo me asociraju na „Čekajući Godoa“ i zato onaj kadar sunca na kraju. Želeo sam da ipak ostavim prostora za nadu. Mada, moram da kažem da sam tu doživeo i neka razočaranja.

Kakva razočaranja?
Kada sam pitao decu šta bi želeli da budu kada porastu, oni su krenuli da nižu zanimanja tako da su se svela na političara i novinara, kako bi pitali Hašima Tačija zbog čega su Srbi (tada) na barikadama. Takođe su mi se pohvalili da kod kuće imaju internet konekciju. Iako sam film snimao zimi, nisam video nijedne sanke na igralištu. I danas imam neobičan osećaj kada gledam taj film. Ceo je koncipiran na nekoj praznini, odsustvu dijaloga i kontakta.

Nevidljive

Koliko si, sa druge strane, imao problema sa snimanjem filma „Nevidljive“ o seksualnim radnicama 2010. godine?
Znam da je za mene prvi odlazak u Centar JAZAS-a bio pomalo traumatičan. Tada su radili testiranje na HIV. Svi su u centru tada bili zaokupljeni običnim stvarima, nasmejani i trudili se da seksualnim radnicama olakšaju tu situaciju. Samo onaj trenutak kada prozovu nečije ime i taj dubok uzdah pre nego što uđu u tu prostoriju meni je ostavio jak utisak. Na kraju sam tu snimio i film.

Kakav su utisak one na tebe ostavile?
One su imale jaku želju da se predstave kao obični ljudi. Ljudi uglavnom sude na osnovu onoga što one rade, ali njihove priče su različite. Neke od njih rade kako bi prehranile porodicu, neke zato što im je to lakši način da dođu do novca, neke rade taj posao jer nemaju lična dokumenta. Zanimljivo je bilo da i posle mnogo snimljenog materijala, jedna od seksualnih radnica mi je rekla: „Znaš, ja imam pravu kuću u koju ulazim na vrata, imam veš mašinu i pijem kafu iz šoljice, prave šoljice“. To je ta potreba da se kaže da su iste kao i svi ostali.

Zašto su seksualne radnice predstavljene u određenim kadrovima kao lutke?
Ljudi njih ne posmatraju kao ličnosti, već kao objekte. One su, zapravo, lutke. Eksperimentisao sam tako što sam stavljao te lutke na neobična mesta, postavljao sam ih u parku, na ulici, pijaci. Mi, na primer, ne možemo da prepoznamo seksualnu radnicu na pijaci, ali onda kada smo stavili gole lutke, muškarci su se zadirkivali i dodirivali te lutke. One su bile jedan slikovit način da se kaže nešto o klasičnim stereotipima o seksualnim radnicama. To je bio gotovo performans. Pojavio se čak i jedan stranac koji je fotografisao te lutke i odmah mi je palo na pamet da se u mnogim državama seksualne radnice fotografišu kao nekakva atrakcija. Novine kojima su one bile oblepljene govorile su o tome kako ih mediji predstavljaju. Na kraju filma spada ta maska od novina, kao da ona želi na toj kiši da se opere i počne da živi normalno.