Pančevo se seća Miroslava Antića

Ne žali se što je teret cele organizacije „Mikinih dana“ pao na njegova pleća. Zadovoljan je, ipak, kaže, što je grad uslišio njegovu želju. Doduše, morao je, kao da je reč o njegovom projektu, da konkuriše na konkursu za finansiranje projekata u kulturi, piše Politika.

Za „Mikine dane“ dobio je tek jednu osminu traženog novca, pa program neće ni približno biti onakav kakvog je zamislio, ali, pomirljivo kaže, važno da je krenulo, možda će naredne godine nešto dati i Pokrajina.

Prošle godine je Popović, sa najmlađom postavom amaterskog pozorišta „Atelje mladih“ pripremio, u sopstvenoj dramatizaciji i režiji, predstavu „Prepoznavanja“, načinjenu od stihova Miroslava Antića, pa je njeno izvođenje poslužilo da se grad u kojem je Antićevo stvaralaštvo začeto, podiči prvim „Mikinim danima“.

– Zamisao je bila, a pala su bila lane i obećanja, da ove godine „Mikini dani“ u Pančevu traju od marta, meseca njegovog rođenja, do juna, meseca u kojem nas je 1986. napustio, ali sa više nego skromnim sredstvima koja su za projekat odobrena, nije se moglo – objašnjava Mileta Popović.

Miroslav Antić je kao devetogodišnjak iz rodnog Mokrina stigao u Pančevo, u kojem će provesti narednih 13 godina, u njemu doživeti prve ljubavi i otkriti sebe kao pisca, novinara i

Priča o ovom periodu života Miroslava Antića uglavnom je nepoznata, zahvaljujući i činjenici da u Pančevu nije bilo inicijative da se on ozbiljnije rasvetli, pa, sticajem okolnosti, zna se više detalja o životu u Pančevu Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, pa čak i Nušića koji je ovde, šegrtujući, boravio tek nekoliko dana, nego Antića, koji je iskreno voleo grad svoje mladosti.

Tako se, na primer, novinarska karijera Miroslava Mike Antića vezuje isključivo za novosadski „Dnevnik“, a prve uspešne korake u ovoj profesiji Mika je napravio 1953. i 1954. godine u tada obnovljenom nedeljniku „Pančevac“. Zna se da je u prvoj polovini 1954. u „Pančevcu“ objavio prvih deset svojih reportaža, zbog kojih ga je Pančevo i izgubilo. Naime, primećene su u Novom Sadu i ubrzo je stigao poziv da ga čeka posao u „Dnevniku“.

U „Pančevcu“ je uređivao dečju stranu, crtao strip „Lala iz Banata“ ispod kojeg prvih dvadeset brojeva nije bio ni potpisan, a pre no što se bacio na reportaže uspeo je je da načini novu „glavu“ lista, koja je dugo bila u upotrebi.

Za njegovim umećem Pančevci su posegli još jednom, polovinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je za dokumentarni film o gradu napisao pesmu „Dunav se uliva u Tamiš“. I danas je mnogim Pančevcima poznat stih „Pančevo, to je kada se vratiš u svoju dušu jednoga dana“, ali malo ko zna ko je autor.

Majka Melanija, kako su je Pančevci zvali, majka Antićeva, živela je u Pančevu i umrla pre četiri godine u 101. godini. Njena priča o Miki zabeležena je filmskom kamerom 1998. godine, ali je dokumentarac u režiji Ivana Rakidžića i po scenariju Raše Popova ostao je nezavršen.

Možda će se i toga jednoga dana neko u Pančevu setiti. Ako se dogodi, šašav kakav je bio, mogao bi Mika opet zakucati na vrata dvorišnog stana svoje mladosti, na pančevačkoj adresi, Ulica JNA, sada Radomira Putnika 7.