Tuxedomoon: Dole mesečina

Nema ničeg novog u činjenici da je svet u pokretu. On je uvek bio u pokretu. Baš kao i umetnik. Štaviše, moderna umetnost je od samog čina svog utemeljenja osuđena na lutanja pustinjama, a sudbina umetnika predstavlja planetarni nomadizam par ekselans.

Umetnik je nomad, on deluje jezikom koji nije ukorenjen u autarhijsku, geografski obeleženu tradiciju, već teži sintezi, kao posledici kulturne memorije raslojene po vertikali i raširene po horizontali. On konstruiše svoju kuću umetnosti, poput nomadskog šatora u pustinji, koja ga štiti ali ga ne prikiva za mesto, niti mu garantuje da će u njoj preživeti. Njemu je potrebna pokretna kuća, u kojoj će se zaustaviti i iz koje će otići.

Ovaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva, određuje u velikoj meri sudbinu najevropskijeg američkog benda - Tuxedomoon. I to unazad tri decenije.

Štaviše, čitava karijera sastava Tuxedomoon može se posmatrati kao razbijanje prepreka i premošćavanje razdora – kako onih interkontinentalnih, tako i između akademskih korena i pop forme, pa i između izražavanja putem različitih formi i medija.

Jer,u kolažu umetničkih i rokerskih činjenica, Tuxedomoon su dislocirli rokenrol iz njegove uobičajene teritorije i prakticiraju ga na svoj apartni način, u jednoj potpuno neuobičajenoj oblasti. To je oblast nadrealističkog teatra prerušavanja i klovnovske sklonosti „da se bude nešto drugo“.

To postaje jasno i na petom nastupu ove neobične skupine u Beogradu.

tuxedomoon.co

Tuxedomoon su na binu prepune ’nove’ sale „Amerikana“ stupili dvadesetak minuta pre deset časova. Koncert otvaraju klasikom „Huging the Earth“- u kome se muzički motiv ponavlja kao da nema nameru da se ikad zaustavi. Bolerovska melodija koju diktira klarinet, koji pulsira u samom ritmu neuroze, uranja u hipnotički repetitivnu ritam mašinu dok duboki bas nenametljivo pumpa iz pozadine - poput potmulog zova apokalipse, koja se na našu (ne)sreću, nikada ne događa.

Braun i Rajninger kombinuju vokale. To pomalo podseća na Residentse ali s puno više lepote od začudnosti The Residents. Violina dodaje dramu i lepotu. Pulsirajući i blagi primalni bas gura pesme dalje.

Nemačke i istočnoevropske kabaretske priče stapaju se u ambijentalni i atmosferični kolaž.

Kako je veče odmicalo atmosfera se usijala. Naročito, kada, uz video asistenciju stalnog saradnika Tomija Tadloka, bend svira „Tritone (musica diablo)“, u kojoj kao da Dali, Miro, Barouz i Polok igraju makabrički ples, na taktove maestra Stravinskog, koga prati veliki Majls u društvu sajber Cigana.

U jednom trenutku, kao da ulazimo u bar „Silencio“ iz filma Dejvida Linča,a, već, u sledećem kao da prelazimo na teritoriju meksičke revolucije sa komandantom Markesom u „Muchos Colores“.

„Baron Brown“ - protkan finom melanholijom - suptilno podgreva sinematični senzibilitet benda.

Uzavreli ritam ne prestaje, reverbovani poklič šamanskih dubina kotrlja se u odjecima noar bluza i kraut roka, putujući od Vilijama Barouza i Brajona Gajsina, preko Džona Kejdža do Dejvida Bouvija.

Čitava ova dramaturgija neuzastavnog bega negde drugde, ovog montažnog postrojenja koje rezultuje impresijom sklada, dobija na intenzitetu u sjajnoj, psihodeličnoj ekskurziji - „Everything You Want“.

Pre nego što će izvesti standard „Desire“, Blejn Rejninger, poručuje kako je sve oko nas čudo, što zvuči gotovo okrepljujuće, u vremenu kada „nije problem što ljudi više ne veruju u Boga, nego što veruju svemu. Pa, i medijima“.

Posle „Desire“ publika jaše do ekstaze. Na kraju, bend dugim ovacijama biva vraćen na bis. A, kako i ne bi.

Jer, svaki koncert ovog sastava predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje, u kome jedino što, na kraju, pronalazimno su pošiljke iz podsvesti.

Pa ipak, moramo reći da danas, kada se istorija odvija toliko brzo da sve starije od deset minuta pripada drevnoj istoriji - ni ono što rade Tuxedomoon ne zvuči toliko sveže. Jer, budućnost je odavno zastarela, a avangarda je od bojnog pokliča “dole mesečina” postala ono što prodaje ulaznice.

No, i pored toga, subotnji koncert u Domu omladine je pokazao da je ova muzika rasutih tragova, elektronskih šumova, košmarnih dijagrama, i matematičke egzaktnosti, slobodna onoliko koliko je to jedno Polokovo platno... I potvrdio ono najvažnije - a to je: Tuxedomoon su do danas sačuvali duh pustolovine.